ИНТЕРВЈУ: ВЛАДАН МАТИЈЕВИЋ, књижевник

ИНТЕРВЈУ: ВЛАДАН МАТИЈЕВИЋ, књижевник

Битна је машта, битна је храброст

Што су нам рачунари моћнији, наша воља је све слабија, наши нагони су све слабији , каже наш саговорник

Владан Матијевић

Нови „омнибус" роман ниновца Владана Матијевића „Врло мало светлости" (издање „Агоре"), истовремено духовит и отрежњујући, приказује три наизглед различите приче. О америчкој историчарки уметности Хилари Хадсон, која мисли да је Енди Ворхол жив, као извор сваког зла, и жели да га спали бацачем пламена, затим о Антрациту, бившем министру из периода пре демократских промена, који свуда манично са собом носи торбу са пет стотина хиљада марака и машта о савршеном тестаменту, о филозофу који пише рад о Соловјову и тим поводом из Америке очекује чек. Оно што, на неки начин, повезује ове јунаке јесу њихови кошмарни снови, визије или „фикс" идеје везане за уметност, политику или филозофију. Кроз животе ових неприлагођених ликова Матијевић даје анализу наше епохе у којој новац има пресудну улогу. Матијевић је аутор неколико поетских збирки, затим романа „Ван контроле", „Р. Ц. Неминовно", „Писац издалека" (НИН-ова награда), „Часови радости", збирке прича „Прилично мртви" (Андрићева награда) и драмске књиге „Жилави комади".

Ваши јунаци затворени су у симболичке стварности, уметности, политике и филозофије. Да ли их управо ти посредници одвајају од реалног живота или их ка њему воде?

Моји јунаци су у мраку, у који су се изненада сурвали или су га спознали на врхунцу својих животних ангажмана. У том мраку они, збуњени и ненавикнути на таму, опипавају нову стварност, неким другим очима гледају људе. Из тог мрака покушавају да изађу баш помоћу уметности, политике, филозофије. Моји јунаци су као сенке које прате своје Ја, отуђено и одбегло Ја, са жељом да поново постану личности, да не буду само њени обриси. Људи се лако претворе у сенке, изгубе се у егзистенцијалним лавиринтима у којима трагају за срећом или за смислом постојања, и ова књига говори о њима и њиховој патњи.

Шта нас, по Вашем мишљењу, у овом тренутку одваја од пуноће живота?

И моје звезде су далеке и слабим сјајем жмиркају да бих себе могао да прогласим стручњаком за светлост, или компетентним за улогу путовође кроз мрак. У својој књизи не тврдим ни то да се пут изласка из мрака не крије у филозофији, уметности, вери, чак не тврдим ни да излаз није у алкохолу или куповини бацача пламена, само причам причу у којој јунаци тамо нису нашли излаз. Можда зато што су на погрешан начин пришли тим путевима? Сматрам да потпуној доживљености пуноће живота смета наша глупост, слепило, ограниченост. Изгубили смо речнике, појмовнике. Вредности су се побркале, битне ствари смо сахранили, нуле су се узохолиле. Ово питање има доста додирних тачака са мојом књигом, радо на њега одговарам, што опет не значи и да сам сигуран у тачност својих речи. Човек је несумњиво технолошки напредовао, крај његовог стола зуји процесор, а да ли тај напредак прати другим напрецима. Да ли на свету сада има мање бола, неправде, да ли се данас пије мање таблета за смирење, да ли је човек срећнији, има ли више слободног времена? Свакодневно се изналазе нови начини за повезивање и комуникацију међу људима, а човек никад није био усамљенији. Можда је потребно да се одмакнемо од својих малих живота и широм отворених очију погледамо себе и свет издалека. Можда онда препознамо и одвојимо битно од небитног. Да би човек овог времена одговорио на питање где се крије смисао његовог живота или на питање сличне важности, потрeбно је да седне и да размисли, а како себи то да приушти у свеопштој буци.

Зашто су снови, који за ликове ове књиге представљају најинтензивније постојање, тако кошмарни и мрачни, са тако мало светлости?

Зато што су нам животи кошмарни и претакају се у снове, као што и снови утичу на животе, као што предсказују или помажу да сагледамо оно потиснуто, ако то желимо. Мада сам на почетку намеравао да пишем књигу о феномену сна, испоставило се да сам написао књигу о усамљености и поразу модерног човека. Извесно је да од ужаса свакодневице не можемо побећи ни у снове. У њима нас чекају поплаве, кљунови црних птица, ватра...

Поиграли сте се стереотипима о Америци као извору зла и материјалистичке културе. Зашто баш Ворхол, зашто баш ови стереотипи?

У књизи се доста говори о Америци. Не може се говорити о савременом свету, да се она заобиђе. Ако неке реченице постану стереотип не значи да их не треба узимати за озбиљно. Али као што сам и снове и данашње време приказао из три угла, тако сам и о Америци говорио из три тачке гледишта. Тачно, она је приказана као извор зла у другом делу књиге, али и као несумњива вредност у првом делу, и као нада у трећем делу књиге. Како заобићи Ендија Ворхола, симбол нашег времена? Оно што је за политичко устројство света било рушење берлинског зида то је у свету уметности представљало његово деловање. Све више сам убеђен да та два догађаја имају узрочно-последичне везе. Може се рећи да је у праву моја јунакиња Хилари Хадсон када каже да се промена света прво одигра у уметности па онда у свим другим областима.

Ватра сажиже све, чак и свеопшту празнину, реалност се у великој мери меша са сном. Ако празнина не претходи обиљу, постаје сама себи сврха, шта онда са празнином?

Осетио сам потребу да главни јунак моје књиге на крају заврши у пламену. Ватра је одувек била вишезначни симбол. За Хераклита, парадоксално званим Мрачни, ватра је била основни елемент, симбол вечног кретања и борбе супротности, а свет „вечито живи огањ који се с мером пали и с мером гаси". У грчкој митологији била је узрок страдања Прометеја, у египатској митологији бесмртна птица Феникс рађа се из ватре и пепела. На почетку цивилизације ватра је променила прве људе, изменила начин њиховог живота, допринела развоју говора, комуникације и маште. Први човек је почео да се мења и емотивно напредује с проналаском ватре. Али касније, идеја напретка баца акценат на технолошки напредак, не на емотивни. У двадесет првом веку човек емотивно закржљава, сваки животни проблем све теже решава. Што су нам рачунари моћнији, наша воља је све слабија, наши нагони су све слабији. А темпо је све бржи, покушавамо да га пратимо, од нас се тражи да при том будемо насмејани, међутим, у једном тренутку падамо и убрзо бивамо згажени. Више не изгледамо као јунаци ТВ-реклама већ као Бекетови јунаци, депресивни и безвредни, без идеје шта са празнином.

Извор трагизма за Вас је и исходиште хумора. Живот је смешан за онога ко мисли, а трагичан за онога ко осећа. Значи да се смејемо?

Значи да се смејемо, значи да плачемо, значи да чиста срца тражимо излаз из наших мракова. Битна је машта, битна је храброст. Верујем да ће човек у себи изнаћи пут, да ће открити начин да изађе из таме, да ће имати снаге за препород за обнављање. Сигурно ће му у томе помоћи његови снови.

Марина Вулићевић

ПОЛИТИКА, 04.01.2011.

 
RocketTheme Joomla Templates