Preminula Doris Lesing

Преминула Дорис Лесинг

Књижевница епског наративног дарa
Дневник, 18.11. 2013 - Р. Лотина

Lessing slika Ако је једна од најважнијих улога књижевности да буде поуздани сведок времена, онда је британска списатељица Дорис Лесинг (1919-2013), преминула пре два дана, једна од најзаслужнијих за то сведочење. Написала је преко шездесет књига, углавном романа и приповедака,

Enlarge Close   који су преведени на све четири стране света. Нобелову награду за књижевност добила је 2007, у 87. години живота. Нобелов комитет је у образложењу навео да је Дорис Лесинг “писац епског наративног дара о женском искуству, који са скептицизмом, страшћу и визионарском снагом посматра цивилизацију”.  И пре и после тог догађаја, писала је свакога дана, највише у свом лондонском стану (у Лондон се доселила 1949. године).

Сем фантастичног књижевног опуса, и по квалитету и по количини, Дорис Лесинг је имала живот достојан њених узбудљивих романа (а многи обилују аутобиографским детаљима).  Одрастање у афричкој забити, почетак школовања у црквеном интернату и коначно напуштање формалног образовања са свега 14 година, два брака, троје деце, два развода, припадност комунистичком покрету и потпуна посвећеност књижевној уметности преко шездесет година.

На књижевној сцени дебитовала је 1950. године, романом “Трава пева”, који се бави надобудним и самозадовољним друштвом белих досељеника у Јужној Африци. А затим је уследио њен први  роман -река “Деца насиља”, односно романескни низ о животу Марте Квест, која се рано удаје, упркос жељи да не живи животом своје мајке, са много аутобиографских детаља. Светску славу је стекла романом “Златна бележница” 1962. године, који се бави судбином књижевнице Ане Вулф и њеном подељеном личношћу (жене, списатељице, љубавнице). Књижевна критика је овај роман прогласила за најаутентичнији портрет интелектуалне и моралне климе педесетих година 20. века. Такође и књижевним манифестом феминизма, што је Дорис Лесинг порицала (“Овај роман није глсноговорник женске еманципације”).

Као и у случају Алис Манро, овогодишње добитнице Нобелове награде за књижевност, чије књиге је зрењанинска “Агора” објавила пре но што је добила највише признање, исто се догодило и са Дорис Лесинг. Наравно, не случајно, јер и главни уредник Ненад Шапоња спада у оне који су умелида препознају раскошне валере књижевног рукописа Лесингове и потребу да овдашњи читаоци уживају у њеном пребогатом делу.

У одличном преводу на српски, “Агора” је до сада објавила девет њених романа и једну књигу приповедака.

Недостајаће нам софистицирани поглед на стварност

-Затечен сам, али не и изненађен вешћу да је умрла Дорис Лесинг, јер је била најстарији нобеловац - каже Шапоња. - Била је заиста специфичан, софистициран писац, својим књигама увећавала нам је и стварност и свет. Увећавала нам је смисао живљења, а такви аутори су ретки и изузетно потребни. Написала је преко 60 књига, а све су различите. Као читаоца фасцинирао  ме је роман “Златна бележница”, који смо објавили 2010.

Четири године пре него што је добила Нобелову награду, “Агора” је објавила контроверзни роман “Пето дете”, који је у Великој Британији изазвао велике полемике, јер се на крајње огољен начин бави односом породице и друштва. Уследило је још осам романа и једна збирка прича - “Лондонске скице”.

-  Објавићемо још неколико књига Дорис Лесинг, а врло скоро и роман “Стварни брак”, који је већ преведен и спреман за штампу. Такође и неке наслове из њене “Пенталогије насиља”, као и “Афричке приче” – каже Шапоња.


Emili Parker:
Intervju sa Doris Lesing
PROVOKATOR

Preveo sa engleskog: Predrag Šaponja
Izvornik: The Wall Streat Journal, 15. mart 2008.

Zlatna-Beleznica-small"Veoma malom broju Ljudi je stvarno stalo do slobode i istine, veoma malom broju. Veoma malo Ljudi ima petlju, petlju od čijeg postojanja prava demokratija mora da zavisi. Bez ljudi od te vrste, slobodno društvo izumire ili ne može da se rodi."
Doris Lesing, Zlatna beležnica

"Ljudi vam to najčešće ne kažu", govori mi Doris Lesing. "Problem sa starošću je taj što je toliko dosadna. To je jako dobra opaska koju bi trebalo zapamtiti. Ljudi najčešće govore kojekakve... gluposti da čovek sa starošću postaje mudriji, itd. Budalaštine! Čovek sa starošću postaje ozlojeđeniji." Smeje se.
Ova osamdesetosmogodišnja romansijerka je oduvek bila strastvena. Kao vatrenom kritičaru aparthejda, bio joj je zabranjen ulazak u Južnu Afriku između 1956. i 1995. Deset godina su odbijali u Francuskoj i Nemačkoj da objave Zlatnu beležnicu (1962), njen najčuveniji roman, pod izgovorom da je knjiga previše zajedljiva. Kada su je u oktobru novinari sačekali ispred kuće da joj saopšte da je dobila Nobelovu nagradu za književnost, pred kamerama je sa uzdahom odgovorila: "O bože!" a zatim je dodala: "Znate, posle svega čovek ne može mnogo da se uzbudi."
Za gospođu Lesing se zna da ne prilagođava svoj govor u interesu diplomatije. Pokazivala je sklonost da kritikuje represivne režime, tiranske lidere i dogmatske ideologije. Loša strana toga je što su joj reči nekada bespotrebno uvredLjive, čak i nepromišljene. Jedan skori primer je njen komentar o 11. septembru, da taj događaj "nije bio toliko grozan" prilično provokativan pokušaj da se ta nesreća stavi u širu perspektivu sa terorističkim napadima IRE u Velikoj Britaniji.

Gospođa Lesing, koja je napisala preko četrdeset knjiga, i daLje ne izgleda previše ushićeno što je konačno dobila Nobelovu nagradu. "Sedamdesetih godina su slali neke činovnike iz komiteta da mi kažu kako ja nikada neću dobiti nagradu, da im se ne sviđam, tako da sam o tome prestala da razmišLjam", objašnjava ona. "Stoga, kada su mi javili da sam je dobila, bila sam pomalo uznemirena jer poznajem nekoliko dobitnika, koji su mi govorili da su čitavu godinu posle toga bili samo Dobitnici Nobelove nagrade. I to je apsolutno tačno."
Gospođa Lesing me je primila u svojoj kući u severnom Londonu. Suncem obasjana dnevna soba, dekorisana egzotičnim ćilimima i statuama, u stanju je veselog nereda. Sela sam na ivicu kauča kako ne bih poremetila razbacane novine iza mene.

U jednom trenutku, naš razgovor prekida poseta crno-bele mačke. "Sada imam samo jednu", kaže gospođa Lesing. "Ona nikada ne bi podnela još jednu mačku u kući." Mačka se zove Jam-Jam, ime je dobila po liku iz japanske komične opere Mikado. "To je bogata, lepa i razmažena devojka koja namerava da postane carica. Zato sam mislila da bi bilo zabavno dati takvo ime jednoj staloženoj, sredovečnoj mački", objašnjava ona i cinično dodaje: "mada većina Ljudi ne shvata šalu."

Rođena 1919. u današnjem Iranu, Doris Lesing je odrasla na farmi u Južnoj Rodeziji (današnji Zimbabve), okružena knjigama. Svoj kritički um je razvijala od malih nogu. Prvi roman Trava peva (1950) odigrava se u neimenovanoj državi na jugu Afrike i u njemu se opisuje odnos između belkinje i crnog sluge, koji na kraju završava nasiLjem. Usudivši se da progovori o potlačenoj crnačkoj populaciji, ova knjiga je kritikovala belu kolonijalnu vlast u Africi i ukazala na njenu neizvesnost. Roman otvara citat od nepoznatog autora: "Ono po čemu čovek najboLje može da proceni slabosti civilizacije jesu njene greške i promašaji."

Trava peva je izašla ubrzo posle još jednog kritičkog pogleda na Južnu Afruku, knjige Alena Pejtona Plači, voLjena zemLjo. Opaske gospođe Lesing o toj eri: "Važno je imati na umu da je čitava južna Afrika smatrana za veoma srećnu zemLju, punu zadovoLjnih crnaca... tu viziju je uništila knjiga Plači, voLjena zemLjo. Onda se pojavila Trava peva i naprsline su postale još dubLje." Naravno, dodaje ona, promenio se samo stav, "ali ne i sistem u Južnoj Africi, koji je bio sistem aparthejda."

Africi se gospođa Lesing vraćala nekoliko puta, ali nikada nije odlazila u Iran. "Sada više ne bih ni išla. Iako me interesuje kako tamo izgleda, jer poznajem mnogo disidenata iz Irana, koji kao da čekaju da se neke stvari srede... Poput Ljudi u Zimbabveu, čekaju da se stvari srede. Možda i hoće, a možda i ne."

No, stvari se u Zimbabveu se neće ispraviti ni posle izbora u martu ove godine. "Mislim da će Mugabe ostati na vlasti jer će učiniti apsolutno sve da sačuva vlast", kaže ona. "Veoma loš čovek, taj Mugabe."

Nikada ga nije lično upoznala, ali primećuje da kada se pojavio, Ljudi koji su ga poznavali govorili su da je veoma inteligentan čovek, te da se u međuvremenu pokvario, a oko uzroka toga postoje razne diskusije. U svakom slučaju, "njegova žudnja za moći je uništila sve ostalo što je imao."

Gledajući na današnju Afriku, gospođa Lesing se seća pojedinih aspekata iz prošlosti. "Dok sam tamo živela, toliko sam mrzela arogantnost belaca, tu belu strukturu, da sam odbijala da primetim dobre stvari. A dobro je bilo to što je funkcionisao poštanski sistem, što su radile železnice, a putevi bili održavani. Drugim rečima, infrastruktura je bila dobra."

Iako neki od njenih romana rasvetLjavaju politička strujanja u pojedinim razdobLjima, ona odlučno insistira da nije "politički pisac", pošto taj termin nosi sa sobom konotaciju propagandiste. "Moja generacija je imala StaLjina. A pisac je inženjer Ljudskih duša, što se njega tiče, iz čisto političkih razloga. Mnogi Ljudi u našem dobu se toga gnušaju jer je takav stav proizveo mnogo loše književnosti... Politička književnost je svuda u svetu beživotna."
Gospođa Lesing je kraće vreme bila član Komunističke partije, pre nego što se potpuno razočarala u nju. Gubitak vere u partiju kao da joj je učvrstio uverenje u opasnost od dogmi i kolektivnog mišLjenja. Takođe joj je pomogao da napiše Zlatnu beležnicu.

"U Zlatnoj beležnici postoji opaska: "koliko ja vidim, sve se raspada". Upravo o tome je reč u Zlatnoj beležnici, o raspadanju ere iz pedesetih godina", kaže ona. Precizije, o "raspadanju" levice posle govora Nikite Hruščova na XX kongresu 1956, u kojem je priznao da Josif Visarionovič StaLjin nije bio savršeni vođa.

Lesingova nas podseća da "komunističke partije širom sveta nisu htele u to da poveruju... Govorile su da je to propaganda kapitalističkih novinara, da su oni to izmislili." Ipak, levica se urušila, Ljudi su "odlazili iz partije, postajali religiozni ili su prelazili u vlastitu suprotnost, pretvarajući se u energične poslovne Ljude, a neki od njih su doživeli i nervne slomove. Bilo je to grozno vreme za levicu. A ja sam pisala upravo o tom raspadanju, koje nije dotaklo samo levicu, nego, uopšteno govoreći, sve."

Roman je podeLjen na nekoliko beležnica, od kojih svaka rasvetLjava različiti aspekt života jedne žene. Glavna junakinja na kraju poludi. "Ako posmatrate strukturu, ona se raspada. Sve je u fragmentima! Sve je u delićima i parčadima. I završava se slomom, opštim slomom, nervnim slomom."

No, nisu svi na taj način posmatrali Zlatnu beležnicu. Istraživanje unutrašnjeg života žene, osećanja neprijateLjstva i ogorčenja, nesrećna iskustva sa muškarcima neki su doživLjavali kao zapaLjiva i "puna mržnje prema muškarcima". Prvi kritičari su u prikazima isekli knjigu. Međutim, prihvatile su je feminstkinje, što je kod gospođe Lesing izazvalo dosta nelagosnosti. "Mrzela sam feminstkinje iz šezdesetih godina", kaže ona. "Bile su dogmate. Tamo gde ulazi ideologija, odatle beži zdrav razum. Takvo je moje životno iskustvo."

Gospođa Lesing ukazuje i na savremenu dogmu " političku korektnost. "Ona je nastavak komunističkih dogmi. Nego šta! Iste reči, isti stav... "Komunistička partija je donela odluku i to je od sada zvanična linija"." Politička korektnost je, priznaje ona, na početku bila dobro zamišLjena, govorilo se da je jezik koji koristimo seksistički, rasistički i slično. Ali "to se pretvorilo u dogmu. Zato što volimo dogme, stvarno ih volimo. Ne možemo pustiti neku ideju da se tek tako razvija, jer se uvek nađe grupa fanatika koja je prisvoji i od nje načini dogmu."
A što se tiče njenog ličnog stava: "Ja sam uvek prilagođavala ideje, na ovaj ili onaj način." U svom opusu, ona pokazuju sklonost ka neprestanom redefinisanju, tako da je pisala raznovrsne žanrove, od naučne fantastike do nefikcijelnih knjiga o mačkama.

Gospođa Lesing ima zdravstvenih problema i trenutno ne piše. No, upravo je završila knjigu o svojim roditeLjima, pod naslovom Alfred i Emili, koja u avgustu izlazi u SAD. U njoj se ispituje kako bi izgledao svet da nije bilo Prvog svetskog rata. "Pomislite samo, bez BoLjševičke revolucije, bez Sovjetskog Saveza, bez sovjetske imperije, bez Hitlera, bez holokausta, bez Musolinija i bez Drugog svetskog rata... Stoga sam svojim roditeLjima dodelila sasvim običan život, a u drugoj polovini knjige sam ispričala šta im se stvarno dogodilo."

Zašto sada piše o tome? "Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, stalno su tu u meni, kao i drugim Ljudima iz moje generacije. Nisu baš svi oni pomrli, znate! Ti ratovi su stalno u meni i ja moram da pišem o njima."
Iako njene knjige opisuju ranije epohe, najveći deo njenog opusa je relevantan i u današnjici. U Marti Kvest je pripovedala o Britanki koja odrasta u Africi. Nedavno je jedna mlada žena pozvala gospođu Lesing da poseti jedan književni klub u kojem se rapravLjalo upravo o tom romanu. Meni je to bio fascinantno", kaže ona. "Oko mene su bile devojke od dvadesetak godina i razgovarale o Marti Kvest, napisanoj pre pedeset godina. O čemu su one zapravo razgovarale? O tim velikim stvarima " o udaji i rađanju dece, o karijeri. Čitavo veče su samo o tome razgovarale. Pa sada recite vi meni, šta se uopšte promenilo?"

Gospođa Lesing se dva puta udavala i ima troje dece. "Mislim da mlade žene i daLje tragaju za onim Pravim", kaže ona. "I u pravu su, jer ako razmišLjaju da rode decu, on im je potreban."
Postoje i šira pitanja od toga da li će Marta Kvest izdržati probu vremena. "Mi, pisci, pišemo u vreme u kojem se postavLja pitanje da li će roman uopšte opstati", kaže ona. "Mislim da hoće, samo zbog one manjine kojoj je još uvek stalo do književnosti." Za sunovrat romana se, jednim delom, može okriviti i internet sa svojim iskušenjima, kao što je pisanje blogova. "Mreža Ljude pretvara u depresivce koji o ničemu ništa ne znaju."

Za sada, delo gospođe Lesing nekako opstaje, mada se danas čita na različite načine. "Jednom sam se šetala po Hempstedu kada mi je prišlo nekoliko tinejxerki. Ugledale su me i rekle: "Cao, Doris! Baš sada radimo Zlatnu beležnicu, super knjiga!" Nisam stigla da im kažem da je u vreme objavLjivanja ta knjiga smatrana prilično zapaLjivom... Eto šta može da se desi knjizi, da postane stari klasik koji skupLja prašinu na polici."
Uprkos svemu, "Zlatna beležnica će se i daLje čitati jer je ona veoma dobar izveštaj o jednom vremenu", kaže ona. "Ništa boLje ne mogu da zamislim, jer ne znam ko bi danas napisao Zlatnu beležnicu, pošto tog vremena više nema."

Otišla je po svemu netipična Doris Lesing

Novinske naslove obeležila je izjavama o tome kako tragedija od 11. septembra 2001. godine nije tako strašna u poređenju sa decenijama nasilja Irske republikanske armije

Jedna od najznačajnijih britanskih književnica druge polovine 20. veka i dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2007. godine Doris Lesing preminula je u 94 godini u svojoj kući u Londonu. Autorka brojnih romana, pripovedaka, eseja, pesama, pišući o ljudskoj prirodi od kolonijalne Afrike do modernog Londona, književno stvaralaštvo smatrala je kao strategiju preispitivanja stereotipa i tabua, socijalne nepravde, rasizma i komunizma, marksističke ideologije, rata i političkog angažmana, nasilja u porodici i seksa, odnosa muškaraca i žena, psihoanalize i duhovnog sloma. Još od detinjstva po svemu netipična, Doris Lesing u potrazi za onim što je smatrala slobodnim životom napustila je svoje dvoje male dece, iako je jednom priznala da je bila potpuno svesna toga da čini neoprostivo.

Iako su je smatrali feministkinjom, u javnim obraćanjima demantovala je takve kvalifikacije. Govoreći u 92. ulici na Menhetnu 1970. godine, u vreme Vijetnamskog rata, rekla je publici: „Imam osećaj da rat polova nije trenutno najvažniji rat koji je u toku, niti da je najvažniji u našim životima.” Godine 1994. ništa manje kritički oštro primetila je: „Stvari su se promenile samo za bele žene srednje klase, ali sve je ostalo isto izvan ove društvene grupacije.”

U svojoj autobiografiji, sasvim suprotno feminističkim stavovima, napisala je povodom seksualnog uznemiravanja da današnje žene vrište i padaju u nesvest pri samom pogledu na muški polni organ, „koji im nije predstavljen”, da se osećaju poniženo kada ih neko poželi i da podnose krivične tužbe kada im muškarac udeli kompliment. A kada su joj okupljeni novinari pred kućom saopštili da je dobila Nobelovu nagradu, izjavila je neočekivano: „O, Hriste! Uopšte mi nije stalo!” Novinske naslove obeležila je izjavama o tome kako tragedija od 11. septembra 2001. godine nije tako strašna u poređenju sa decenijama nasilja Irske republikanske armije.

Najvažnijim romanom Doris Lesing kritičari smatraju „Zlatnu beležnicu”, koji joj je inače i doneo svetsku slavu. Objavljen je 1962. godine i u to vreme predstavljao je iskreno i hrabro poniranje u unutrašnji život žena koje su neopterećene brakom slobodne da podižu decu, prave seksualne izbore da rade. „Zlatna beležnica” otvoreno je progovorila o menstruaciji, orgazmu, kao i o mehanizmima emotivnog sloma. Urednik u „Harper kolinsu” Nikolas Pirson rekao je da je „Zlatna beležnica” priručnik za čitavu jednu generaciju. Doris Lesing smatrala je ovo svoje obimno delo trijumfom strukture, koje prikazuje i haotični period pošto je Sovjetski Savez objavio staljinističke zločine.

Osnov romana čini deo nazvan „Slobodne žene”, a strukturu čitavog dela čini ukupno pet celina, raspoređenih u četiri beležnice: crnu, crvenu, žutu i plavu. Ispisuje ih glavna junakinja „Slobodnih žena” Ana Vulf. Na stranicama beležnica, kako je napisala Doris Lesing, vode se rasprave, izriču teorije i dogme, lepe etikete i analizira se. Jedan od junaka, usred političke diskusije, izgovara: „Razlika između crvenog u Evropi i crvenog u Americi u tome je što su u Evropi to komunisti, a u Americi je reč o čoveku koji nikada nije uzeo partijsku knjižicu iz opreza ili kukavičluka.” Serija romana Doris Lesing „Deca nasilja”, koja prati život Marte Kvest, prikazuje oduševljenje junakinje marksističkom ideologijom, a zatim i udaljavanje od nje.

Kod nas zrenjaninska „Agora” objavljuje izabrana dela Doris Lesing, i u ovoj izdavačkoj kući čitamo prvi njen roman „Trava peva”, društvenu kritiku smeštenu u Južnu Afriku pod vlašću belaca, zatim „Martu Kvest”, još jednu priču o afričkom kolonijalnom životu, romane o različitosti i usamljenosti „Peto dete” i „Ben u svetu”. Tu su i „Leto pre sumraka”, antiutopija „Memoari preživele”, „Alfred i Emili”, roman o Prvom svetskom ratu, kao i delo posvećeno svim mačkama u životu Doris Lesing „A posebno, mačke”.

Doris Lesing rođena je 22. oktobra 1919. godine, kao Doris Mej Tajler, u Persiji, današnjem Iranu. Sa porodicom odselila se u Južnu Rodeziju (današnji Zimbabve), gde je provela detinjstvo. Dva braka, troje dece i dva razvoda obeležili su njen porodični život, a kada se pridružila Komunističkoj partiji, udala se za nemačkog političkog aktivistu Gotfrida Lesinga. Posle drugog razvoda nastanila se u Londonu 1949. godine, i radila nekoliko godina kao sekretarica da bi se posle uspeha romana „Trava peva” profesionalno posvetila pisanju.

Marina Vulićević
Политика,
objavljeno: 19.11.2013.

 
RocketTheme Joomla Templates