Pisci
Džamej­ka Kin­kejd

Rođena kao Elejn Po­ter Ričar­dson 1949. u Sent Džon­su na An­ti­gvi, gde je pro­ve­la de­tinj­stvo i završila osnov­nu ško­lu u bri­tanskom ko­lo­ni­jal­nom siste­mu, Džamej­ka Kin­kejd je sa 17 go­di­na otišla u Nju­jork, ra­deći tri go­di­ne kao da­di­lja, što će joj ka­sni­je po­služiti kao te­mat­sko po­la­zište za ro­man Lu­si. Us­ko­ro je do­bi­la sti­pen­di­ju za Fran­ko­ni­ja ko­ledž u Nju Hempširu, ali se na­kon go­di­nu da­na vra­ti­la u Nju­jork, shva­tivši da je „pres­ta­ra da bu­de stu­dent”, te se za­po­sli­la kao no­vi­nar u je­dnom časo­pi­su za mla­de i pro­me­ni­la ime u Džamej­ka Kin­kejd. Taj sim­bo­lični gest omo­gućio joj je, ka­ko sa­ma is­tiče, da ura­di ne­ke stva­ri ko­je, kao oso­ba od pre, ni­je bi­la u sta­nju, jer je na plećima no­si­la pre­ve­li­ko bre­me.

Ra­to­si­ljavši se „te­re­ta” prošlos­ti, počela je da piše. Ta­da je svo­jim član­ci­ma za Vi­lidž Vojs i Anženu pri­vu­kla pažnju čuve­nog ure­dni­ka Nju­jor­ke­ra Vi­li­ja­ma Šona, ko­ji je za­po­slio u ovom pres­tižnom časo­pi­su i ohra­brio da počne ozbilj­ni­je da se ba­vi li­te­rar­nim stva­ra­laštvom. Upra­vo će na stra­ni­ca­ma Nju­jor­ke­ra 1978. go­di­ne sve­tlo da­na ugle­da­ti „De­vojčica”, prva u ni­zu po­et­skih pro­za iz ko­jih će ka­sni­je nas­ta­ti zbir­ka Na dnu re­ke (1983). Po­sle to­ga sle­de ro­ma­ni: Eni Džon (1983), Mes­tašce (1988), Lu­si (1990), Auto­bi­o­gra­fi­ja mo­je maj­ke (1996), Moj brat (1997), Gos­po­din Po­ter (2002), ko­ji su sa­mo po­tvrdi­li mišlje­nje kri­ti­ke da je Džamej­ka Kin­kejd da­nas ve­ro­va­tno naj­značaj­ni­ja an­glo­fo­na spi­sa­te­lji­ca po­re­klom sa Ka­ri­ba, dok se nje­no pi­smo, ko­je ni­je ni pot­pu­no fe­mi­nis­tičko, ni­ti afro­cen­trično, doživ­lja­va kao je­din­stve­no u mno­go­gla­sju mo­der­ne ka­rip­ske, odno­sno ame­ričke književ­nos­ti. Trenu­tno živi u Ver­mon­tu i pre­da­je kre­ativ­no pi­sa­nje na uni­ver­zi­te­tu Harvard.

 
Noemi Kiš

No­emi Kiš (Kiss Noémi) je rođena 1974. go­di­ne u gra­diću Ge­de­lu (Gödölõ) na se­ve­ro­za­pa­du Mađar­ske. Di­plo­mi­ra­la je mađar­ski je­zik i književ­nost, kao i sociologiju. Dok- ­to­ri­rala je na te­mi mađar­ske re­cep­ci­je po­ezi­je Po­la Ce­la­na.

No­emi Kiš je je­dna od zapaženih autor­ki u an­to­lo­gi­ji žen­skih priča pod na­zi­vom „Noćni zo­ološki vrt”, ko­ja se ba­vi pi­tanjima žen­ske sek­su­al­nos­ti, po­gle­di­ma na svet iz žen­skog ugla, is­kus­tvi­ma žene.

Do sada je objavila knjige  eseja Vežbe pej­zaža (Tájgyakor­la­tok, 2003), studiju o po­ezi­ji Po­la Ce­la­na Gra­nični slučaje­vi (Határhelyze­tek, 2003) i zbir­ku no­ve­la Trans (Trans, 2006), koja je imala odličnu recepciju u Mađarskoj i prevodi se na nekoliko svetskih jezika.

 
Tanja Kragujević

Tanja Kragujević rođena je 1946. u Senti, gradiću na Tisi, na severu Vojvodine, gde je završila prvi razred osnovne škole. Školovanje nastavila u Beogradu, u osmo­godišnjoj školi „Vuk Karadžić” i Drugoj beogradskoj gim­naziji.

Diplomirala je 1970, a magistrirala 1973. na Filo­loškom fakultetu u Beogradu, na grupi za Opštu knji­žev­nost sa teorijom književnosti. Magistarski rad, posvećen jednom od najznačaj­nijih srpskih pesnika Mom­či­lu Nasta­sijeviću objavila je u formi eseja u edi­ciji Argus, beo­grad­ske izdavačke kuće „Vuk Karadžić”, 1976.

Prvu pesničku knjigu objavila je u kolekciji „Prva knjiga” („Matica srpska”, Novi Sad, 1966), a od tada je pub­likovala sedamnaest pesničkih zbir­ki. Za­stu­pljena je u više antologija savremene srpske poezije u zemlji i inostranstvu...

Read more...
 
Do­ris Le­sing

Do­ris Le­sing spada u naj­značajnije bri­tan­ske pi­sce dru­ge po­lo­vi­ne XX ve­ka, dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2007. godinu, i, kako se kaže u saopštenju Nobelovog komi­teta, jeste „pisac epskog narativnog dara o ženskom iskustvu, koji sa skepticizmom, strašću i vizionarskom snagom posmatra civili­zaciju.”

Vizija globalne katastrofe koja primorava čovečanstvo da se vrati primitivnijem životu, posebno je privlačna za ovu autorku. U svo­jim knji­ga­ma, ona je obu­hva­ti­la ne­ke od naj­bi­tni­jih druš­tve­nih pro­ble­ma ovo­ga ve­ka – od ra­si­zma i fe­mi­ni­zma, pa do ulo­ge po­ro­di­ce i intimnih konflikata po­je­din­ca u sav­re­me­nom druš­tvu.

Umetničko stvaralaštvo je za nju bilo i ostalo strategija preispitivanja stereotipa i tabua, političkog angažmana i men­talnog zdravlja. Iako je ubra­ja­ju u vo­deće pos­tmo­der­ne fe­mi­nis­tki­nje, Do­ris Le­sing je u ne­dav­nim jav­nim nas­tu­pi­ma os­po­ri­la ova­kva „ide­ološka” čita­nja nje­nih dela...

Read more...
 
Adrijan Makinti

Adrijan Makinti je rođen i oadrastao u Karikfergusu, u Severnoj Irskoj, u doba najveće političke krize u toj pokrajini. Studirao je političke nauke na Oksfordskom univerzitetu i nakon neuspele pravne karijere preselio se u Njujork ranih 1990-ih. Radio je kao čuvar, poštar, trgovački putnik, radnik na gradilištu, barmen, ragbi trener, prodavac u knjižari i nastavnik. Prvim romanom, Možda budem mrtav (2003) privukao je veliku pažnju, kako kritike, tako i publike. Drugi roman Skrivena reka (Hidden River) objavljen je 2004.

Živi u Koloradu.

 
Alis Manro

Alis Manro (1931) vodeća je feministička spisateljica iz Kanade. Objavila je devet zbirki pripovedaka, kao i roman Životi devojaka i žena (Lives of Girls and Women). Zbirke pripovedaka su joj tri puta odlikovane nagradom Gavernor – najprestižnijim književnim priznanjem u Kanadi (1968, 1978. i 1986). 

U zbirci pripovedaka Bekstvo – prvoj knjizi ove značajne književnice prevedene na srpski jezik – suptilno i saosećajno, sa dubokim psihološkim uvidima, pripoveda se o ženama svih uzrasta i obrazovanja. Protagonistkinje su u procesu neprestanog bekstva i vraćanja (svojim ljubavnicima, roditeljima, deci, prijateljima, pa čak i sebi samima), a pripovedački dar Alis Manro ih čini toliko stvarnim i uverljivim kao da su osobe iz našeg ličnog okruženja.

 
Aleksandra Marinjina

Aleksandra Marinjina (pravim imenom Marina Anatolijevna Aleksejeva), rođena je u Lavovu,1957. godine u poznatoj pravničkoj porodici. I sama je po obrazovanju pravnik, a dvadesetak godina je provela radeći u ruskom Ministarstvu unutrašnjih poslova, stigavši tokom te karijere do čina potpukovnika.

Tokom devedesetih, njeni romani, obeležili su rusku književnu scenu. Pisani u krimi žanru, sa ozbiljnim uvidima u socijalnu patologiju ruskog društva i njegove surove tranzicije, a istovremeno s odličnim zapletima, karakterizacijama i ponešto dubljim književnim uvidima nego što to zahteva sam žanrovski obrazac, ovi romani su promovisali Marinjinu u jednog od najzačajnijih i najprevođenijih savremenih ruskih pisaca.

Marinjina je do sada objavila dvadeset četiri romana koji su prevedeni na dvadesetak jezika i štampani u preko dvesta izdanja, u tiražu koji prelazi 26 miliona knjiga, što joj je donelo nadimak “ruska Agata Kristi”.

Romani Aleksandre Marinjine kapitalizuju sentiment nostalgije, tipičan za 1990-e, da bi bolje protumačile postsovjetsku stvarnost Rusije. U njima se kombinuju elementi klasične misterije, “tvrdog” detektivskog romana i sovjetskih detektiva na način koji najbolje odražava čežnju za sovjetskom prošlošću.

Glavni junak svih ovih knjiga, moskovska policijska inspektorka Anastasja Kamenska, sasvim u tradiciji savremenih američkih i britanskih detektiva, pokušava da utvrdi ne samo ko je učinio, već i zašto, koristećim se pri tom savremenim istražnim procedurama, ali često i bivajući sama protiv svih.

Važniji romani: Šestokrili serafim (1992), Igra na tuđem terenu (1993), Ukradeni san (1994), Stilista (1996), Smrt i malo ljubavi (1995), Crna lista (1995), Iluzija greha (1996), Umro sam juče (1997), Rekvijem (1998), Fantom secanja (2001), Svako za sebe (2002), Zaključana vrata (2003), Koautori (2004).

 
Ajris Merdok

Ajris Merdok je rođena u Dablinu 1919. godine. Od 1948. predavač je u jednom koledžu u Oksfordu. Svojim prvim delima, među kojima je i jedno o francuskom filozofu i romansijeru Sartru, stekla je glas istaknutog engleskog egzistencijalističkog pisca. Pripadala je grupi mladih pisaca, poznatih pod nazivom “gnevni mladi ljudi” (Angry Young Men), koji su svojom pojavom privukli pažnju čitalaca i kritike pedesetih godina dvadesetog veka i čija se dela odlikuju buntovnim stavom prema svemu što sputava slobodu ličnosti.

Merdokova je u svoju prozu unela filozofsku rigoroznost, etičku odanost i snažan intelekt. Skoro svi romani joj sadrže mitske i simbolične elemente i složene odnose među protagonistima. Napisala je knjigu o Sartru: Sartr, romantični racionalista (Sartre, Romantic Rationalist; 1953); kao i 26 romana, među kojima i: Pod mrežom (Under the Net; 1954), Bekstvo od čarobnjaka (The Flight from the Enchanter; 1955), Peščani zamak (The Sandcastle; 1957), Zvono (The Bell; 1958), Crni princ (The Black Prince; 1973), More, more (The Sea, the Sea; 1978). Dobila je sve najznačajnije britanske književne nagrade.

U ovim romanima je ispoljila izvanredan dar da na zamršene životne nevolje svojih savremenika gleda kao na tragične komedije. U romanu Pod mrežom istakla je komičnu stranu, a u Bekstvu od čarobnjaka nagovestila je tragičnu. U Peščanom zamku demonstrira fini smisao dočaravanja i komičnog i tragičnog, pokazujući kako je za spoljnog posmatrača često nemoguće da utvrdi gde jedno završava, a drugo počinje.

Preminula je 1999. godine.

 
Kejt Mozis

Kejt Mozis (Kate Moses, San Francisko, 1962) je poznata kao autrka romana Zima Silvije Plat , knjige koja ubedljivo i vešto, na tragu biografske građe, a sa suštinskim psihološkim i egzistencijalnim uvidima, evocira neka od najbitnijih pitanja života pojedinca i umetnika.

Knjiga je pisana u formi dnevnika i rekonstruiše poslednjih nekoliko meseci života tragično preminule pesnikinje Silvije Plat (1932-1963). Kroz priču o njenim poslednjim danima, ukršta se povest o njenom životu, pre svega, o susretu sa pesnikom Tedom Hjuzom, erupciji kreativnog talenta koja je potom usledila, a zatim o raspadu njihovog braka, tokom  nastupajuće duševne bolesti.

 
Danilo Nikolić

Danilo Nikolić je rođen u Splitu (1926) u tadašnjem centru nekadašnje Banovine, u kojoj je njegov otac bio služ­benik. Porodica se preselila u Metohiju, u grad Peć, i tamo je ovaj pisac proveo dečaštvio i mladost. Osnovno i sred­nje obrazovanje stekao je u gradu svoje mladosti, a Pravni fa­kultet je završio u Beogradu 1950. godine. Bio je urednik i saradnik u Radio Beogradu do penzionisanja.

Knjige pripovedaka Male poruke, Povtratak u Meto­hi­ju, Spisak grešaka, Spisak zasluga, Provetravanje vladara i Ulazak u svet.

Priče za decu: Put za prijatelje, Oni su voleli srne, Ne­ko sat, a neko budulnik, Divqak u mračnoj šumi i Najboqi de­da na svetu.

Romani: Vlasnici bivše sreće, Kraljica zabave, Fajront u Grgetegu, Foto-keramika gospodina Cebalovića, Jesenja svi­la i Melihat iz Glog.

Memoarska proza: Velika prazna reka, Prah za pozlatu i Crta za sabiranje

Za ove knjige Danilo Nikolić je dobio sve naše najzna­čajnije književne nagrade koje se dodeljuju za prozu.

Živi u Beogradu i Krčedinu.

 
Radislav Raša Papeš

Radislav Raša Papeš je rođen 1947. godine u Beogradu, na Čuburi.

Piše kratke priče i aforizme.

Zastupljen u više domaćih i stranih antologija satire.

Objavio knjigu aforizama Maske likuju (1997) nagra­đenu nagradom „Radoje Domanović” za najbolju knjigu afo­ri­zama te godine.

Prevođen na engleski, ruski, nemački, poljski, bugar­ski i makedonski.

Živi i radi kao stomatolog u Kragujevcu.

 
Sara Paretski

Sara Paretski (Sara Paretsky), rođena je 1947, u Amesu, država Ajova, živi u Čikagu.

Spada u feministički orijentisane pisce krimi fikcije koji su svojim trilerima osvojili i čitaoce izvan žanrovski ograničenog kruga. Uspešno rušeći niz literarnih tabua, inspirisala je desetine imitatora.

Glavni junak njenih sedam romana, počev od Samo odšteta (Indemnity Only, 1982), jeste žena detektiv, V.I. (Viktorija Ifigenija) Varšavski, koja se suočava sa najrazličitijim problemima američkog načina života osamdesetih i devedesetih, oličenim u delovanju fanatika antiabortus kampanja, korumpiranih čikaških političara, mešetara velikih firmi i reakcionarnih sveštenika.

Važnije knjige: Naređenje ubistva (Killing Orders, 1985), Otrovni šok (Toxic Shock, 1989), Zemlja duhova (Ghost Country, 1998), Gorak lek (Bitter Medicine, 1999), Potpuni opoziv (Total Recall, 2002).

 
Robert B. Parker

Robert B. Parker, profesor književnosti na Univerzitetu u Bostonu, veteran je američke kriminalističke književnosti. Ciklus od trideset i jednog romana sa prekaljenim detektivom Spenserom doneo mu je veliki broj vernih čitalaca i priznanje kritike, koja tu seriju označava kao “najveću u istoriji američke detektivske priče” (R. Luis). Najpoznatiji romani iz ovog serijala su: Sitni gresi (Small Vices), Slučajnost (Chance), Senka koja hoda (Walking Shadow), Bez traga (Thin Air), Papirna lutka (Paper Doll).

Parkerov opus sačinjavaju i četiri romana iz ciklusa o detektivu Saniju Rendalu i četiri iz serije o policajcu Džesiju Stounu, sa Noćnim putovanjem kao prvim nastavkom iz te serije – ostali naslovi su: Nevolja u Peradajsu (Trouble in Paradise), Smrt u Peradajsu (Death in Paradise) i Hladan kao kamen (Stone Cold).

Pored ovog romana, Parker je napisao nastavak čuvenog romana Rejmonda Čendlera Veliki san, pod naslovom Slučajno sanjati (Perchance to Dream). Iz zaostavštine ovog pisca, Parker je dovršio roman Skok pudlice (Poodle Springs).

U akademskoj književnoj javnosti, Parker je poznat po doktorskoj tezi o evoluciji američkog junaka u delima književnika od kolonijalnog perioda do pisaca romana misterija u dvadesetom veku, u kome je posebno mesto zauzeo Čendlerov junak Filip Marlou.

Danas se, prema kritičaru lista The Boston Globe, Parker ubraja u najbolje predstavnike ovog pravca, “zajedno sa Dešajelom Hametom, Rejmondom Čendlerom, Rosom Mekdonaldom i Sarom Paretski”.

 
Ridli Pirson

Iako žanrovski pisac, za koga kažu da je trernutno najbolji pisac trilera na planeti, Ridli Pirson (Ridley Pearson) jeste pisac prefinjene socijalne i psihološke opservacije.

Rodjen 1953, on je danas bestseler pisac Njujork Tajmsa, autor četrnaest romana, medju kojima su i Nedodjija (In the Middle of Nowhere), Paralelne laži (Parallel Lies), Prva žrtva (The First Victim), Vrač (The Pied-Piper), Neprepoznatljivo (Beyond Recognition), Uticaji (Undercurrents), Verovatni uzrok (Probable Cause) i najnoviji Telo Dejvida Hejsa (The Body of David Hayes).

Prvi je Amerikanac kome je dodeljena Rejmond Cendler/Fulbrajt stipendija za žanr detektivske fikcije Oksfordskog univerziteta. Njegov roman Bez svedoka (No Witnesses) Američko udruženje biblioteka odabralo je za jedno od najboljih proznih dela u 1994. godini. Pirson sa suprugom i dvoje dece živi na relaciji Srednji Zapad - Severne Stenovite planine.

 
Vladimir Pištalo

Vladimir Pištalo (1960) je jedan od najznačajnijih sav­re­menih srp­skih pri­po­ve­dača. Među njegova najpoznatija ostvarenja spa­daju po­et­ske proze Slikovnica, Manifesti, Noći i Kraj Veka, zbirke priča Vitraž u seća­nju, Priče iz celog sveta i romane Milenijum u Beogradu I Tesla, portet medju maskama, za koji je dobio NINovu nagradu.

Pored ovih dela, Pištalo je i autor dve neobične literarno-biografske knjige – Aleksandride, bajkovite povesti o životu Aleksandra Make­don­skog, i novele Korto Malteze.

Živi u Americi gde predaje svetsku i američku istoriju na univer­zi­tetu u Vusteru, Masačusec.

 
<< Start < Prev 1 2 3 4 Next > End >>

Page 2 of 4
RocketTheme Joomla Templates