Pisci
Radovan Popović

Radovan Popović (1938), dugogodišnji novinar i urednik Politike, objavio je niz biografskih knjiga o najpoznatijim srpskim piscima (Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Jovan Dučić, Rastko Petrović, Veljko Petrović, Todor Manojlović, Sreten Marić, Miroslav Antić, Dobrica Ćosić, Milorad Pavić...), a priredio je prepisku Isidore Sekulić; prepisku Crnjanskog (Serbia i komentari, Zadužbine M. Crnjanskog), Ive Andrića (Sveske Zadužbine, I. Andrića) i drugih pisaca.

 
Majkl Redhil

Majkl Redhil (Michael Redhill) se rodio 1966, u Baltimoru, Merilend, a odrastao je u Torontu. Diplomirao je 1989. filmsku produkciju i dramaturgiju na Univerzitetu u Jorku i englesku književnost 1992. na Univerzitetu u Torontu. Napisao je nekoliko pozorižnih komada i četiri zbirke pesama. Radi kao urednik u izdavačkoj kući Coach House Press i u književnom časopisu Brick Magazine. Za prvi roman Martin Sloun dobio je veoma laskava priznanja kritike.

 
Vučina Šćekić

Vučina Šćekić rođen je 1950. go­di­ne u Sivcu.

O­bja­vio je četi­ri knji­ge po­ezi­je, Dan ko­ji ne­dos­ta­je (1994), Pre­lom duše (1995), Dru­go ime stva­ri (1996) i Grad ve­tro­va (1999) i ro­man Bes­put (2002).

Po nje­go­vom sce­na­ri­ju u Zre­nja­nin­skom po­zo­rištu iz­vo­đena je Mo­li­tva za Emi­li­ju (1996).

Pre­vođen na rus­ki, ru­mun­ski i en­gles­ki jezik.

Živi i ra­di u Zre­njaninu.

 
Marija Sepeš

Marija Sepeš je rođena u Budimpešti u porodici umetnika 1908. godine. U godini s kojom je – po izvesnim računanjima – nastupila era Vodolije. Detinjstvo i mladalačko doba ispunjavali su joj glumci, zvezde, boemi: već sa dve godine stupa na pozornicu, kasnije u filmskom studiju svojih roditelja snima filmove, i mada se lagodno oseća u ovom svetu, ipak nije želela da postane glumica.

Studirala je istoriju umetnosti, književnost i psihologiju u Budimpešti. 1930. godine udala se za Belu Sepeša, sportskog novinara i poznatog karikaturistu. Zajedno s njim, 1931. otputovala je u Berlin i boravila tamo do pojave Adolfa Hitlera 1933. godine. Tokom tog perioda pohađala je časove velikog erudite profesora Gerlinga, koji ju je uputio u psihologiju, istoriju književnosti i uporednu filozofiju religije.

Od 1941. godine živi od pisanja. Prvi pravi uspeh postiže s Crvenim Lavom, koji je počela da piše 1944. godine. Crveni Lav je prvi put objavljen 1946. pod imenom autorke Marije Orši, u izdanju Hungarije, u dve hiljade primeraka. Nedugo po izlasku, kada su i izdavačke kuće bile nacionalizovane, knjiga je povučena, jer su je označili prevratničkom i opasnom – svaki primerak je uništen i četrdeset godina bila je na listi zabranjenih knjiga. Njenog pisca, ne postojeću Mariju Orši besomučno su tražili. Bela Hamvaš – koji je tada radio u biblioteci Sečenji – nekim čudom je uspeo da spase četiri primerka, od kojih je jedan dospeo u Ameriku, da bi tamo oživeo poput ptice Feniks: „Kada su verovali da su mi knjigu ubili, tada je otpočela da živi”, rekla je Marija Sepeš, i bila je u pravu. Prvo nemačko izdanje dela ugledalo je svetlost dana 1947.

Crveni Lav se iznova rodio 1984. kada ga je Šandor Puški, već nastanjen u Americi, objavio u Njujorku na osnovu originalnog izdanja. Samo nekoliko prokrijumčarenih primeraka moglo je dospeti u Mađarsku, pošto je kod kuće još uvek bio na crnoj listi. Petar Kucka je iste 1984. izigrao cenzuru i izdao ga u skraćenom obliku kao naučnu fantastiku, u seriji Kosmos Fantastične Knjige. Danas se naprosto čini neverovatnim: skraćeno izdanje se pojavilo u 58 hiljda primeraka, a mađarska publika gladna kulture, razgrabila ga je za tren. Pored Crvenog lava, objavila je i romane: Sedam Rafailovih učenika, Čarobno ogledalo, Tabula Smaragdina, Žive statue Surajane, kao i seriju knjiga: Magija svakodnevnog života i svetlosti, Magija snova, Magija čuda, Magija ljubavi, Magija radosti, Magija žrtvovanja, Accademia Occulta, Sunčev vetar.

Marija Sepeš dobitnica je mnogih nagrada i priznanja, poput Zlatnog meteora, Mađarske nagrade Elizabeta, Ordena Republike Mađarske. Bila je počasni član Udruženja pisaca Mađarske. Umrla je u septembru 2007. godine.

 
Slobodan Simić

Slobodan Simić je rođen 1963. godine u Užicu, Srbija.
Piše aforizme, kratke priče, dramske tekstove i scena­rija.

Do sada objavio knjige aforizama Najcrnje je crveno (l992), Ratni profiter (l994), Vozi, Miško! (1998), Izabrani aforizmi (2003), Siminom ulicom (2007) i priča Priče bez pouke (1995), Brod pacova (1999, 2003), Nezaštićeni svedok (2006).

Prevodjen na engleski, nemački, ruski, bugarski, mađarski i poljski. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija humora i satire.

Živi i radi kao psihijatar u Beogradu. Objavio je u Agori i stručnu knjigu Sve o depresiji (2008).

 
Izrael Jošua Singer

Izra­el Jošua Sin­ger je rođen 1893, a nje­gov brat Isak Baševis 1904. Po­ro­di­ca Sin­ger je u vre­me nji­ho­vog de­tinj­stva žive­la u pro­vin­ci­ji, u ma­njim gra­do­vi­ma (Le­onćin, Rađimin, Bil­go­raj, Sta­ri Đikuv i dr.), gde im je otac bio ra­bin. U Varšavu se se pre­se­li­li 1908. i žive­li u cen­tru gra­da, u Kro­hmal­noj uli­ci, u bro­ju 10 i 12, ko­ju je u svo­jim ro­ma­ni­ma i pričama ove­ko­večio Isak Baševis.

U pa­ra­lel­nom sve­tu, ko­me su pri­pa­da­la braća Sin­ger, ta­kođe je vla­da­lo in­te­re­so­va­nje za svet, ali su se držali i jev­rej­ske tra­di­ci­je, po­se­bno ha­sid­ske, sa ko­jom su po­ro­dično ve­ko­vi­ma bi­li ve­za­ni. Pre­lom­ni tre­nu­tak u živo­tu Izra­ela Jošue Sin­ge­ra, ko­ga su zva­li Šija, pred­stav­lja bo­ra­vak u Ru­si­ji pred kraj Prvog svet­skog ra­ta i u vre­me Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je, a po­sle ra­ta po­sao do­pi­sni­ka nju­jorških jev­rej­skih no­vi­na «Forwerts» i mi­sao o emi­gra­ci­ji u No­vi svet.

Svoj naj­značaj­ni­ji ro­man Jo­sje Te­lac Izra­el Jošua je obja­vio 1932. go­di­ne u Varšavi. Iako je izašao naj­pre na ji­dišu doživeo je ogro­man us­peh. Na polj­ski je pre­ve­den i objav­ljen 1934. Us­ko­ro i u Ame­ri­ci na en­gles­kom. Učla­njen je u polj­ski PEN-Club, što je ret­ko činje­no s pis­ci­ma jev­rej­skog po­rekla.

S ocem je od de­tinj­stva bio u su­ko­bu. Ka­sni­je i sa ve­oma or­to­dok­snom maj­kom. Opi­sao ih je, tačni­je su­mor­nu atmos­fe­ru nji­ho­vog do­ma, pre­te­ra­nu po­božnost u svom ro­ma­nu Braća Aške­na­zi (1934). Obja­vio je i zbir­ku priča Bi­se­ri (1922). 1928. objav­lju­je knji­gu re­por­taža No­va Ru­si­ja, ko­ja je zbog kri­tičkog odno­sa pre­ma ko­mu­ni­zmu u Polj­skoj i Ame­ri­ci ja­ko do­bro prim­lje­na. Us­peh nje­go­vih knji­ga do­vo­di do ra­zi­las­ka s mlađim bra­tom, ko­ji počinje da ga izbe­ga­va i ogo­va­ra. Pre sve­ga is­tičući da je bo­lji pi­sac od bra­ta i da mu ovaj za­vi­di na to­me. Taj tre­nu­tak u nji­ho­vim živo­ti­ma Izra­el Jošua opi­su­je u ro­ma­nu Braća Aške­na­zi, ko­ji je u pri­ličnoj me­ri auto­bi­o­gra­fski. Jer je, kao što re­koh, u nje­mu pi­sao i o ve­oma složenom odno­su s oba ro­di­te­lja. Odno­si među braćom se ipak po­prav­lja­ju. Isak Baševis hva­li bra­tov­ljev ro­man Jo­sje Te­lac, na­zi­va­jući ga re­mek-de­lom ji­diš književnosti.

Po­sle Braće Aške­na­zi objav­lju­je no­vu po­ro­dičnu sa­gu Po­ro­di­ca Kar­nov­ski (1943), ko­ja je ta­kođe s us­pe­hom izve­de­na i na sce­ni nju­jorškog jev­rej­skog po­zo­rišta.I te dve sa­ge su pre­ve­de­ne na en­gles­ki i do da­nas su po­pu­lar­ne. Obja­vio je i ve­oma za­paženu knji­gu priča Pro­leće. 1938. se vraća svom bo­rav­ku u Ru­si­ji i o svom obračunu s ko­mu­ni­zmom piše ro­man Drug Na­hman.. Na vrhun­cu po­pu­lar­nos­ti, izne­na­da 1944. umi­re od in­far­kta. Po­smrtno je 1946. objav­ljen nje­gov Dnev­nik. Um­ro je u pe­de­set prvoj go­di­ni. Ubrzo mlađi brat počinje da piše ro­ma­ne- po­ro­dične sa­ge, po­put Po­ro­di­ce Muškat, ve­oma na­lik na bra­tov­lje­ve, ko­me, kao ve­li­kom maj­sto­ru ovog žan­ra, po­svećuje to de­lo. S ob­zi­rom da je svog sta­ri­jeg bra­ta nadživeo čita­vih četrde­set se­dam go­di­na i za svo­je ve­oma ori­gi­nal­no stva­ra­laštvo je do­bio No­be­lo­vu na­gra­du, ovaj je du­go os­tao u sen­ci, a pov­re­me­no sa­svim za­bo­rav­ljan. Po­sle­dnjih go­di­na ova ne­prav­da se is­prav­lja, po­se­bno u Polj­skoj.

 
Liza Skotolajn

Liza Skotolajn (Lisa Scottoline, Filadelfija, 1955), bivši advokat, autor je devet veoma zapaženih pravničkih trilera. Svi njeni romani u velikoj meri duguju iskustvu koje je stekla radeći u američkom pravosudnom sistemu. Diplomirala je književnost na Univerzitetu Pensilvanija sa ocenom magna cum laude, nakon čega je nastavila da studira prava. Posle stažiranja u apelacionim sudovima, nastavila je karijeru u uglednoj advokatskoj kancelariji. Neki od romana: Svuda gde je išla Meri (Everywhere That Mary Went; 1993), Konačna žalba (Final Appeal; 1994), Bekstvo od zakona (Running From the Law; 1995), Zabuna oko identiteta (Mistaken Identity; 1998), Trenutak istine (Moment of Truth; 1999), Isti istacki (Dead Ringer; 2003), Ubistveni osmeh (Killer Smile, 2004).

Danas je Liza Skotolajn profesionalni pisac, jedan od urednika stručnog časopisa Law Review i počasni profesor prava Univerziteta Pensilvanija. Američko udruženje advokata upotrebljava njene romane kao ilustraciju za pojedine probleme iz pravničke etike.

 
Zoran Slavić

Zoran Slavić (1945, Zrenjanin). Završio Filološki fa­kultet u Beogradu. Piše poeziju, prozu, književnu kritiku, publicistiku. Autor je znatnog broja televizijskih projekata raznih žanrova. Ogledao se i u radio-dramskoj formi. Bavi se i publicistikom.

Knjiga priča: Samoća (1972).

Romani: Skok u nesanicu (1985), Ujed vremena (1998) i Povratak u samoću (2000).

Pesničke knjige: Privid srebra (1974), Ispiranje za­vičaja (1982), Pokriven istorijom (1995), Izlazak iz sklike (1996), Na plaži slikarskoj (1997), Udes ravnoteže (1998) i Sto godina kasnije (2004).

Knjigu eseja Pisanje zaborava objavio je 2005.

Živi u Zrenjaninu.

 
Rudolf Sloboda

Rudolf Sloboda rođen je 16. aprila 1938. godine u Djevinskoj Novoj Vsi, a umro je tragičnom smrću 16. oktobra 1995. godine. Studije na Filozofskom fakultetu nije završio. Najpre je radio kao rudar u Ostravi, nakon toga kao građevinski radnik u Bratislavi. Kasnije je bio urednik časopisa «Smena», dramaturg Slovačkog filmskog stvaralaštva u Bratislavi, urednik u izdavaštvu «Slovenský spisovatel’» a radio je i u Zavodu za umetničku kritiku i pozorišnu dokumentaciju. Od 1988. pa sve do smrti se bavio isključivo književnim stvaralaštvom i stekao jedno od najrenomiranijih imena u savremenoj slovačkoj književnosti.

Prvi roman Narcis (1965), prikazuje mladog čoveka koji traga za ličnom nezavisnošću i mogućnostima slobodnog stvaralaštva. Njegov nastavak je roman Britva (1967). Sledi zbirka pripovedaka Ugarska godina (1968), zatim roman Sive ruže (1969), proza Romaneto Don Žuan (1971), zbirka pripovedaka Duboki mir (1976), romani Muzika (1977), Vernost (1979), Drugi čovek (1981), Razum (1982), Izgubljeni raj (1983), zbirke pripovedaka Dani radosti (1982) i Muška pijanka (1986), roman-novela Ursula (1987), eseji Pokušaj autoportreta (1988), zatim nastavak Ursule proza Rubato (1990), romani Krv (1991), Jesen (1994), Beg iz rodnog sela (1992), Glumice (1995) i nezavršena knjiga Uspomene (1996).

Objavio je takođe i zbirke pesama Večernje pitanje ptici (1977) i dramu Armagedon na Grbu (1993). Za decu je napisao knjige Kako sam postao mudrac (1987) i Granični kamen (1989).

Roman Razum predstavlja najkontroverzniji roman iz vremena normalizacije. To je priča o intelektualcu, koji traga za izlazom iz začaranog kruga društvenih problema tzv. realnog socijalizma, kao i nesređenih porodičnih odnosa. U ovoj autobiografskoj priči Sloboda otvoreno kritikuje društvene poglede tog vremena. Fikcioni detalji prepliću sa «stvarnošću» i svaki lik je u stvari sam autor. Pisac je u jednom od svojih intervjua rekao: «Pisac ne može da piše o nekom drugom, nego samo o sebi. A njegova će veština odlučiti u kojoj meri će čitalac ovo lukavstvo razotkriti i pomiriti se sa njim».

U romanu se nekoliko puta pojavljluje motiv samoubistva, kao rešenja iz bezizlazne situacije. Knjiga je izazvala neobično interesovanje kod čitalaca, ali je njenu distribuciju zaustavila cenzura, tako da se knjiga pojavila ponovo tek nakon promena devedesetih. Danas se Razum smatra jednim od najboljih savremenih slovačkih romana i prevodi se na brojne jezike.

 
Bojan Stojanović Pantović

Bo­ja­na Sto­ja­no­vić Pan­to­vić (Be­o­grad, 1960) preda­je na Od­se­ku za kom­pa­ra­tiv­nu književ­nost Fi­lo­zo­fskog fa­kul­te­ta u No­vom Sa­du. Ba­vi se kom­pa­ra­tis­ti­kom, piše književ­no­is­to­rij­ske stu­di­je i ogle­de, ese­je, kri­ti­ku, po­ezi­ju, lir­sku pro­zu i pre­vo­di sa slo­ve­načkog i en­gles­kog je­zi­ka. Pre­da­va­la u Ljubljani, Ha­leu, Ber­li­nu, Ham­bur­gu i Vro­cla­vu. Ho­no­rar­no ra­di­la na Fi­lo­loškom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du i u izda­vačkoj kući „No­lit”. Njeni stručni i be­le­tris­tički ra­do­vi pre­ve­de­ni su na en­gles­ki, ne­mački, slo­ve­nački, ma­ke­don­ski, grčki, poljski, špan­ski i šved­ski je­zik. 

Obja­vi­la je sle­deće knjige i an­to­lo­gi­je: Po­eti­ka Mi­ra­na Jar­ca (1987), Li­ni­ja do­di­ra (stu­di­je i ogle­di, 1995), Na­sleđe su­ma­tra­i­zma (po­etičke fi­gu­re u srpskom pe­sništvu de­ve­de­se­tih, 1998), Srpski ek­spre­si­oni­zam (1998), Srpske pro­za­ide – an­to­lo­gi­ja pe­sa­ma u pro­zi (2001), Kri­tička pi­sma (2002), Mor­fo­lo­gi­ja ek­spre­si­onis­tičke pro­ze (2003), Raskršća me­ta­fo­re (kri­ti­ke i ese­ji o srpskim pe­sni­ci­ma DæDæ ve­ka, 2004), Bes­kraj­na (pe­snička zbir­ka, 2005), Ne­bo­lom­stvo – pa­no­ra­ma srpsko­ga pe­sništva kra­ja XX ve­ka (2006), Po­bu­na pro­tiv sre­dišta (no­vi pri­lo­zi o mo­der­noj srpskoj književnosti, 2006), Oštar ugao (2008)

 
Ivan Štrpka

Ivan Štrpka je rođen 30. juna 1944. u Hlohovcu u Slovačkoj. Studirao je slovački i španski jezik na Filozofskom fakultetu u Bratislavi. Radio je kao urednik, kasnije kao dramaturg u bratislavskoj televiziji, posle kao zamenik glavnog urednika časopisa Literarni tižđenjik (Literárny týždenník), kao glavni urednik časopisa Kulturni život, a sada kao glavni urednik uglednog književnog časopisa Romboid.

Najistaknutiji je predstavnik i suosnivač književne grupe Usamljeni trkači (Osamelí bežci), zajedno sa Ivanom Lau­čikom i Petrom Repkom. Ova grupa je za vreme komunizma bila potpuno skrajnuta i omalovažavana, dok sam Štrpka za vreme takozvane „normalizacije“ čehoslo­vačkog komuni­stič­kog režima posle 1971. godine, čitavu deceniju nije mogao da objavljuje.

Objavio je zbirke pesama Kratko detinjstvo kopljanika (Krátke detstvo kopijníkov, 1969), Tristan lupa (Tristan tára, 1971), Sada i druga ostrva (Teraz a iné ostrovy, 1981), Pre promene (Pred premenou, 1982), Vesti iz jabuke (Správy z jablka, 1985), Plava planina (Modrý vrch, 1988), Sve je u ljusci (Všetko je v škrupine, 1989), Divni nagi svet (Krásny nahý svet, 1990), Krajina, jugozapad. Smrt majke (Rovinsko, juhozápad. Smr matky, 1995), Međuigre. Lutke, za glavu kraće (Medzihry. Bábky kratšie o hlavu, 1997), Majstor Mu i ženski glasovi (Majster Mu a ženské hlasy, 1997), Bebe: jedna kriza (Bebé: jedna kríza, 2001) i Glasovi i druge pesme (Hlasy a iné básne, 2001). Objavio je i knjigu Grč otvorenog dlana i drugi eseji (Kàč otvorenej dlane a iné eseje, 1995), kao i roman Talac (Rukojemník, 1999).
Knjige su mu prevedene na nemački, poljski, portugalski i rumunski jezik.
V. H.

 
Lucija Stupica

Lucija Stupica je rođena 19. maja 1971. godine u Šmarju pri Jelšah, u Sloveniji. Studirala je arhitekturu. Bavi se dizajnom enterijera, i piše, između ostalog, i članke o arhitekturi i dizajnu za stručne i popularne časopise. Lucija je takođe jedna od pokretača i vođa pesničkog festivala Pranger na kojem se okupljaju kritičari i pesnici iz Slovenije i drugih država.

Svojom prvom pesničkom zbirkom Čelo na soncu (2001) (Čelo na suncu) dokazala je da je jedna od najperspektivnijih savremenih slovenačkih pesnikinja. Usledile su zbirke poezije Vetrolov (2004) i Otok, mesto in drugi (2008) (Ostrvo, grad i drugi).

Živi u Ljubljani.

 
Oleg Tomić

Oleg Tomić je rođen 1968. godine u Novoj Gradiški. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a od 1991. godine živi u Subotici.

Objavio je zbirku poezije 7 iza vilice (1993), knjigu kratkih priča Orso Negru (1997), te romane Inkognito (2001), Out of the blue (2002) i Francuski kalendar (2006).

 
Pavle Ugrinov

Pav­le Ugri­nov (Mol,1926 – Be­or­gad, 2007) spa­da u naj­značaj­ni­je savre­mene srpske pro­zne pisce.

Za­pamćen je kao je­dan od osni­vača ka­mer­ne sce­ne Ate­lje 212 u Beo­gra­du, ko­ja je i otvo­re­na 1954. go­di­ne up­ra­vo njego­vom režijom ta­da kon­tro­ver­zne pred­sta­ve Čeka­jući Go­doa Sam­ju­ela Be­ke­ta. Ova pred­sta­va je ubrzo ’ski­nu­ta’ sa re­per­to­ara, a njen re­di­telj bio pri­nuđen da na­pu­s­ti po­zi­rište. Ubrzo i sa­svim pre­ki­da po­zo­rišnu ka­ri­je­ru, za­pošlja­va se u Ra­dio Be­o­gra­du, Za­tim pre­la­zi na Te­le­vi­zi­ju, a sve svo­je slo­bo­dno vre­me po­svećuje pi­sa­nju proze.

Ugri­nov je autor je­dnog od na­jo­bim­ni­jih ro­ma­nes­knih i pri­po­ve­dnih opu­sa u srpskoj književ­nos­ti XX ve­ka, za ko­je je do­bio sve značaj­ni­je književ­ne na­gra­de. Po­se­bno izdva­ja­mo ro­mane Fas­ci­na­ci­je (1976), Za­dat život (1979), Car­stvo ze­malj­sko (1982), Otac i sin (1993), To­ple pe­de­se­te (1990), Bez lju­ba­vi (2002).

Po­sle­dnjih go­di­na, pažnju pu­bli­ke priv­lače knji­ge nje­go­vih no­ve­la  Lju­bav i do­bro­ta (1996) i Van sve­ta (2000), kao i knji­ge do­ku­men­ta­rističke, auto­bi­o­gra­fsko-ima­gi­na­tiv­ne pro­ze Egzi­sten­cija (1996) i Anti­egzi­stencija (1998). 2004. go­di­ne, u izda­nju Ago­re izašla i treća u ovom ni­zu knji­ga, Po­gled pre­ko sve­ga u ko­joj se autor ba­vi ce­lo­ku­pnim sop­stve­nim književ­nim ra­dom u društvenim okol­nos­ti­ma u to­ku po­la ve­ka u ko­ji­ma je ovo de­lo nastajalo.

 
Vladimir Vojnovič

Vla­di­mir Voj­no­vič rođen je 26. sep­tem­bra 1932. go­di­ne u Staljina­ba­du (da­nas Dušan­be). Njego­vi da­le­ki pre­ci su do­seljeni­ci iz Srbi­je. Vla­di­mi­rov otac, no­vi­nar, uhapšen je 1938. go­di­ne, pa se po­ro­di­ca Voj­no­vič pre­se­li­la u Ukra­ji­nu. Za vre­me ra­ta, pošto mu je otac odve­den na front, Vla­di­mir je s maj­kom eva­ku­isan u je­dno se­lo na se­ver­nom Kav­ka­zu, a ka­sni­je u se­ver­nu Ru­si­ju, u oko­li­nu Vo­log­de. Vla­di­mi­ro­vo ško­lo­vanje je ne­re­dov­no, u česna­es­toj go­di­ni stiče di­plo­mu sto­la­ra, ra­dio je i dru­ge zna­at­ske po­slo­ve, pa je čak ste­kao i di­plo­mu avio-me­ha­ničara.

Voj­no­vič je počeo kao pe­snik, ali je pra­vu sla­vu ste­kao 1961. go­di­ne svo­jom prvom pro­zom-po­vešću Mi ov­de živi­mo. Ka­sni­je objavljuje za­pažena pro­zna de­la: Hoću da bu­dem pošten, Ra­zdaljina od po­la ki­lo­me­tra, U ku­peu spa­vaćih ko­la, Dva druga.

Go­di­ne 1980. Voj­no­vič emi­gri­ra na Za­pad, nas­tanjuje se u ti­hom gra­diću Štok­dor­fu, u bli­zi­ni Minhena.

Od 1974. go­di­ne u emi­gran­tskim izdanjima se po­javljuju knjige o voj­ni­ku Iva­nu Čon­ki­nu: Život i priključeni­ja voj­ni­ka Iva­na Čon­ki­na, Pre­ter­ndent na pres­to, No­ve pus­to­lo­vi­ne voj­ni­ka Iva­na Čon­ki­na. Ovim ro­ma­ni­ma, kao i ne­dav­no objavljenim Mos­kva 2042. Vla­di­mir Voj­no­vič je ste­kao svetsku slavu.

 
<< Start < Prev 1 2 3 4 Next > End >>

Page 3 of 4
RocketTheme Joomla Templates