Kalendar
Đorđe D. Sibinović: NIZVODNO, roman

NizvodnoKAKVA SU PRAVILA IGRE?

Bliska prošlost na području nekadašnje Jugoslavije obeležena lomovima, artikulisanjem društveno-ideoloških protivstavova kao i naglim rezovima u međuljudskim odnosima i položaju pojedinca u borbi za sopstveni opstanak, na jedan sasvim savremen i provokativan način ponovo je oživljena u knjizi Nizvodno, romanesknoj porodičnoj hronici koja u vrtlogu vremena, kroz više generacija, prati sudbine triju porodica – Cerovića, Grujića i Mandića.

Moto „Uspeli smo,/ živeli smo./ Uspećemo,/ umrećemo” koji na kraju romana izgovara Stevan Cerović, glavni protagonist i simbolični nosilac svih onih nedaća i patnji sa kojima se susreće pojedinac u previru istorije u doba Jugoslavenskog samoupravnog socijalizma, metaforično oslikava tragični susret čoveka sa teretom prošlosti i teretom budućnosti.

Život Stevana Cerovića obeležava mučno traganje za korenima, za utemeljenjem i suštinom u jednom konfuznom vremenu i prostoru između sopstvenih htenja i vernosti nasleđenoj i stečenoj ideologiji. Isprepletane sudbine članova porodica Cerović, Grujić i Mandić, neharmonični porodični odnosi i ideološki protivstavovi koji ostavljaju trajne posledice na sudbine svih junaka ove Priče, oblikuju zamršenu slagalicu Života koja, ne slučajno, podseća na savremene Korene Dobrice Ćosića i Prokletu avliju Ive Andrića.

Roman Nizvodno tako postaje još jedno autentično preispitivanje činjenica Istorije, ali istovremeno i onih fundamentalnih ontoloških, egzistencijalnih i najintimnijih ljudskih drama koje su u velikoj meri uslovljene upravo surovom „rukom” Prošlosti. U ovoj knjizi narativni pasaži usmeravaju se na 20. vek u celosti – od Prvog i Drugog svetskog rata, ka utemeljenju komunizma, samoupravnog socijalizma, do studentskih demonstracija1968. i svih predstojećih događaja, pa sve do 1993. godine, do smrti jedne od junakinja romana, kojom se i ova kompleksna Priča završava.

Poput razotkrivene Pandorine kutije, roman tako čitaocima ostavlja otvorena pitanja:

Kakva su pravila Igre?

Da li krenuti Nizvodno ili Uzvodno?

I da li iz lavirinta Istorije ima suštinskog izlaska?

2018; 1. izdanje; F-20x14, Str-343, tvrd povez, ćirilica, CENA: 900+PDV

 
Marija Knežević: AUTO, roman

autoŽENA NA RAZMEĐI VEKOVA

Novi roman Marije Knežević lucidno je i pronicljivo svedočanstvo jednog vremena, ali i svojevrsna parodija na takozvanu on the road prozu, u kojoj se, kroz humor čijem “listanju” ništa ne izmiče, promišljanje smisla i strast za „ lutanjem” sada prelamaju u životnoj prizmi glavne junakinje romana.

Auto je roman o ženi na razmeđi vekova, o savremenom svetu koji se u turbulentnom periodu na balkanskim prostorima izmenio iz korena. Iako je junakinja na samom početku izmeštena u neki drugi, „srećniji“ prostor, i to onaj američki, pravog mesta za „normalan“ i „sređen“ život ipak nema. Time narator nastoji da pokaže kako priča jedne individue, ma gde se ta individua nalazila, može biti priča o čitavoj jednoj epohi, odnosno našoj stvarnosti.

Egzistirajući između (auto)biografskog rukopisa („ja pišem svoj život“), i romaneskne „autofikcije” („ja živim svoje pisanje“), ova knjiga čitaoca uvodi u drugačije pripovedačke lavirinte, u jedan provokativan i stilski živopisan narativ gde se Amerika i Balkan jedno drugom još jednom pojavljuju kao „daleki“ i „nepristupačni“. Sve je zapravo suprotno od onoga što se podrazumeva i očekuje.

„Moj auto se kreće između bivše Jugoslavije i Amerike, rata, opšte a pogotovu ljudske bede, potom famoznog američkog sna koji se u međuvremenu izmetnuo u sopstvenu karikaturu. Ponovo, nije reč o ruganju, već o nekoj vrsti vendersovskog, almodovarovskog sagledavanja.“

2017; 1. izdanje; F-20x14, Str-165, tvrd povez, latinica, CENA: 800+PDV

 
Rajko Lukač: DIVIT I RUKOPISI, roman

divitUZBUDLJIVA (PSEUDO)ISTORIJSKA POVEST O ŽIVOTU, USUDU I TRADICIJI

Novi roman Rajka Lukača Divit i rukopisi primer je savremenog faktografsko-fikcionalnog pripovedanja u kojem Istorija i sve ono činjenično sada postaje „Terra incognita“ – nešto novo, neotkriveno, intrigantno – u mističnom mozaiku (pseudo)istorijskih biografija.

Prateći sudbine junaka ove knjige, rečenica „Reći ko ne reći, gdje nije svjedok divit i hartija“ možda je i jedna od osnovnih formotvornih strategija oblikovanja romaneskne postmoderne istoriografije u kojoj, u živopisnim proznim pejzažima, divit kao kompleksni simbol i svedok kazuje sopstvenu Priču.

I dok se tekst poput Borhesovog „vrta sa račvastim stazama“ pretvara u „hermetizam istorije“ i slagalicu „nestabilnih saznanja“, pred čitaocem se „dokumentovano“ pojavljuju sudbine istorijskih i fiktivnih junaka idući od davnih vekova do sadašnjeg trenutka: Gabije ili Gajbija, turskih sultana, vezira, prepisivača, guslara, popova, manastira i gradova, pa sve do vremena Josipa Broza Tita.
Uzbudljivi tekstualni lavirinti formalno podeljeni na tri celine: Arabica, Latinica i Ćirilica, pritom uokvireni svedočanstvima o sudbini mističnog divita, dodatno aktuelizuju i jezik i pismo kao jedinstvene biotope istorije i autentične junake jedne interaktivne istorijsko-kulturološke zagonetke.

Bilo da ovaj roman čitamo „red po red“, kao kompleksnu celinu, bilo da se opredelimo za pojedinačne pripovesti ili pak pojedinačna poglavlja, sasvim je sigurno da se pred nama uvek iznova otvaraju novi lavirinti čitanja i nove Priče, koje svojim autentičnim poetičkim pečatom čine ovaj roman intrigantnom i mističnom vizijom Istorije.

2017; 1. izdanje; F-20x14, Str-176, tvrd povez, ćirilica, CENA: 800+PDV

 
Branko Anđić: VELIKO SPREMANJE, priče

veliko_spremanje
KNJIGA KOJA PODSTIČE NESANICU

„Život se ne može prevariti, ali hoću da budem spreman. Sve sam raščistio. Da imam dobar vidik. Da vidim kako nesreća dolazi”. Tako govori jedan junak Anđićeve nove knjige pripovedaka koja je niz varijacija na temu postoji li uredan odlazak iz života, dobra smrt.

Kroz niz priča čitalac prati raznovrsne registre u kojima su napisane: od snoviđenja, preko muško-ženskog dijaloga, sve do isleđivanja. Ovde ne izostaju ni (auto)poetički elementi, a privlačnost ovih priča jeste u dobroj meri što uspevaju da prevedu univerzalne teme i istine u zanimljive, često napete sadržaje koji nas na kraju vode do niza pitanja - Može li čovek da pripremi kofere za svoj poslednji put i da li je u stanju da prethodno obavi veliko spremanje svog života? Kako to da smo kadri da osmislimo pojam večnosti, all nemoćni da se suočimo sa sopstvenom konačnošću? Da li je život samo vrh ledenog brega egzistencije koju tek smrt upotpunjava?

U dobroj meri pod blagotvornim uticajem savremene hispanoameričke priče, Anđićeve nove priče donose i novi pogled iz sveta zaogrnut u srpski jezik. Način na koji on priča deluje krajnje opušteno, gotovo kao kafansko ćaskanje, no njegova zapažanja su često britka poput skalpela, a obrti i rešenja krajnje originalni. Sve se naoko čita lako, no taj ,,lak” stil je posledica mikroskopski pažljivog, gotovo opsesivnog izbora svake reči. Vrtoglavi kortasarovski raspleti ovih priča pokazuju koliko su nam podjednako blizu i horor i ludilo i apsurd.

Anđić ovom knjigom iskoračuje iz konkretnog vremena i sredine da bi se usredsredio na najveći egzistencijalni paradoks. Uprkos tome, priče su međusobno veoma različite po sadržaju i po tonu i jedino zajedničko im je, osim teme, odsustvo patetičnosti i tragičnosti koje je često prate. To ih čini nesvakidašnjim i vrlo privlačnim za čitaoca koji ne prestaje da se pita ,,šta-je-posle­ bilo". Drugim rečima, odličan čas o tome kako se rečima, naizgled ni iz čega, stvara skoro savršena atmosfera.

2017; 1. izdanje; F-20x14, Str-201, tvrd povez, latinica, CENA: 900+PDV

 
Gordana Vlahović: VOZOVI, SNOVI I SEĆANJA, priče-eseji

vozoviPUTOVANJE KAO CENTAR SVETA

Nova knjiga Gordane Vlahović Vozovi, snovi i sećanja, ispisana na granici esejističkog i proznog, uverljivo i melanholično nas vraća u svet železnice i priča o vozovima. Polazeći od priča velikana svetske i naše književnosti, naoko koncipirana esejistički, kao mali pregled romana i priča o  putovanjima vozom, ova knjiga nas uvodi u vlastitu priču, u dubinski lični registar u kome se književnost i stvarnost, doživljaj lične priče i pročitanog, stapaju u jedno, u svet koji danas iskrsava pred nama kao multiplikovani komentar.

Sameravajući svet železničke stanice na kojoj je odrasla sa svetom osmotrenim duž pruga i stanica iz literature, autorka nam otvara jedan antologijski dijalog sa impozantnim spiskom pisaca koji su se našli u njenoj priči o vozovima – Mark Tven, Vilijam Fokner, Margerit Diras, Aleksandar  Makin, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Danilo Nikolić, Antonije Isaković, Danilo Kiš, Slobodan Selenić, Filip David, Mladen Markov, Aleksandar Tišma, Dragoslav Mihailović, Voja Čolanović, Živojin Pavlović, Radovan Beli Marković, Milisav Savić, Mirko Demić, Dragan Jovanović Danilov... Zajednička misao za sve ove pisce jeste da je putovanje otac svakoj priči... A priče su različite: vesele, tužne, setne, tragične. Kao i ovaj svet, uostalom.

„Većina vozova iz priča srpskih pisaca više ne juri prugama. Iz raznih razloga. Vozovi prema Kosovu jedva da stižu do Zvečana. I to retko, sa dva-tri vagona. Nema više vozova za Veneciju, Carigrad, Solun, Atinu, Bukurešt. Ostaje još da se putuje u snovima. Kroz literaturu. Ostaje nam ova zanimljiva, uzbudljiva knjiga Gordane Vlahović.” – Milisav Savić

2017; 1. izdanje; F-20×14; Str-124; tvrd povez; ćirilica; CENA: 630 din.

 
Đorđe Pisarev: U KUHINJI SA ZEVSOM, roman

U-kuhinji-sa-Zevsom-smallO KUVANJU I PISANJU, O OBIČNIM STVARIMA KOJE POSTAJU VELIKE

Šta se desi kada kuvaru oduzmete talenat za kuvanje? Ili piscu smisao za pisanje? Još ako je reč o daru iznad svih očekivanja, gubitak je neprihvatljiv.

Gospodin Veza, protagonista ovog nesvakidašnjeg romana i izvrstan kuvar, izgubivši svoje umeće, nosi se sa životnim porazom. Kroz niz recepata čitalac se otiskuje na plovidbu književnom čorbom, u potrazi za odgovorom na pitanje kako zapržiti dobru priču. Iz šerpe Pospane Ane, koja odmenjuje melanholičnog šefa kuhinje restorana Zevs, izviru jednostavna svima dobro poznata ovdašnja domaća jela sačinjena od pažljivo odabranih sastojaka.

Prateći tradicionalne savete i oslanjajući se na sopstveno iskustvo ili intuiciju, čitalac ovog romana lako  može da vidi literaturu kao jednu pod poslednjih čovekovih granica.

Ispitujući čvrsto određen, sređen život sredovečnog junaka, u trenutku kada ga okolnosti remete i usmeravaju ka promeni, izmeštajući ga u kontekst van koordinata u čijim se okvirima do sudbonosnog trenutka kretao i promišljao o sebi i svetu, Pisarev ispisuje pomalo pomerenu priču o čovekovom preispitivanju sopstvene egzistencije.  Veza između kuvanja i stvaranja ovde vodi ka problematizaciji zrelog doba, kada se sve čini zapečaćenim.

Ispisan sa punom svešću već sasvim ostvarenog, osobenog i darovito temperamentno situiranog pisca savremene proze, ovaj roman vrhuni kompletan Pisarevljev dosadašnji književni opus. Različiti nivoi njegovog pripovedanja pokazuju kako svet nije jednoznačan, pa čak i ako se bavi naoko jednostavnom temom.

2017; 1. izdanje; F-20×14; Str-119; tvrd povez; latinica; CENA: 630 din.

 
Dragan Jovanović Danilov: ŠTA SNEG PRIČA, roman

REČI KOJE NOSE LJUDSKO OBLIČJESta-sneg-prica-small

Kultna knjiga srpske avangarde 20. veka, Ljudi govore Rastka Petrovića, u romanu Šta sneg priča Dragana Jovanovića Danilova, na početku 21.veka, dobija svog dostojnog sagovornika. Naslov je samo prva tačka susreta, a ova vrsta komunikacije izgleda još jedino što balkanskom čoveku nakon veka bestijalnih ratovanja preostaje.

Višeslojno i ekspresivno, ispred čitaoca iskrasava sumanuto vreme najžešćih surovosti balkanskih ratova devedesetih, najneverovatnijih sudbinskih prepleta i razrešenja. Različite ravni priče skoro uvek se ukrštaju u jednoj od čvornih tačaka ličnog problema, kao vernosti mrtvom blizanačkom odnosu u kome su i događaji i reči u ljudskom obličju jedno.

Danilovljeva pozornica, ispovedaonica sveta, jeste voz, komuna za jednu noć, mesto ukrštanja različitih egzistencija propadljivog sveta u kome pluta glas naratora, pojačan horom drugih glasova. Glavni junak je na pragu: njegovo putovanje vozom podrazumeva izmeštanje subjekta i kroz prostor i kroz vreme, ali i različita stanja duha i njegove percepcije.

Sinovljevo putovanje ka Beogradu, sada već sasvim simboličnom trasom pruge Beograd-Bar, ima jasan cilj: posetu ocu na samrti. Suočavajući se sa predodređenim gubitkom roditelja, protagonista upoznaje saputnike i njihove sudbine, mahom tragične. „Živimo u svojim telima zato što su nam krila slomljena” – a mesto problema je više no očito, naravno, tek kada ga spoznamo – „Dok smo zdravi i uravnoteženi, lažno živimo.”

Sve svedoči o prolaznosti: trošni vagoni sa izlizanim sedištima, nevelik broj ljudi u vozu, sneg što sumanuto veje i sve pretvara u nepreglednu belinu... U vrevi iskrsavaju različiti glasovi: Ciganina i Ciganke, doktora Dvornikovića, Koste Ambrozića, proročice Nezgrabe, studentkinje književnosti i studentkinje farmacije, čak i jednog papagaja-poliglote... Čitav katalog likova pretače se iz sumorne zimske atmosfere hladnih vagona u sumanuto raspoloženje neplaniranog dočeka Nove godine u zakasnelom vozu, uz iće, piće, igru i smeh.

No, prva decenija novog milenijuma ne nudi im obnovu starog sveta, već ih i dalje mori bolnim sećanjima na rat, izginućima u prošlosti i gubicima iz budućnosti.

Nenad Šaponja

F-20x14, Str-181, tvrd povez, latinica, CENA: 700 din

 
Ivanka Kosanić: JEDAN MOGUĆI ŽIVOT, roman

Jedan-moguci-zivot-small„POVIŠENI ŽIVOT” NADEŽDE PETROVIĆ

Biografski roman „Jedan mogući život” o znamenitoj srpskoj slikarki Nadeždi Petrović predstavlja svojevrsni mozaik  njenih sećanja dok  leži na samrtnoj postelji. Provejavanje reminiscencija na trenutke provedene u porodičnoj atmosferi, školovanje, susrete sa dragim prijateljima, putovanja i izložbe, vreme stvaranja remek-dela, čine da ratno okruženje bar na trenutak iščezne. Pred čitaocima se otvara bogat unutrašnji svet strastvene obožavateljke prirode, velikog zaljubljenika u umetnost i žene duboko odane čoveku i srpskom rodu. Kao javna, društveno-angažovana ličnost i učesnica oba balkanska i Prvog svetskog rata, dok na frontu zbrinjava bolesne i povređene, i uvek, kada može, i slika – Nadežda Petrović izrasta u romanu u snažnu ličnost koja  veruje u smisao „povišenog života” između strasti i prkosa…

Ovo je roman o izuzetnoj ženi koja uspeva da se iskaže u slavnoj generaciji modernista i čuvenoj porodici Petrovića, pa tako „jedan mogući život” prerasta i u priču o jednoj izuzetnoj generaciji, „pokošenoj” ratom, bolešću, glađu, golgotom, ali iza koje ne ostaje „pusta zemlja” već plodno tle zahvaljujući njihovim velikim i danas dragocenim delima. Ivanka Kosanić u svojoj junakinji prepoznaje eros kao pokretačku snagu čak i u trenucima kada smrt kosi sve okolo, vraćajući nas u doba kada su reči otadžbina, čast i slava imale značenja volje za ne samo pojedinačnu već i kolektivnu žrtvu.

Književnica Nadeždu Petrović vidi „između redova”, u diskretnim aluzijama nekih tumača njenog dela i života; u prazninama i ponekad protivurečnim činjenicama, novinarskoj i hroničarskoj nebrižljivosti, između pouzdanih svedočanstava i mogućih pretpostavki…

Jer, sreća i zadovoljstvo pisca je u mogućnosti da se uz pomoć mašte i fantazije, slutnje i intuicije, nagoveštaja (ponekad je dovoljan samo jedan podatak!) prepusti priči koja ga vodi nečijem životu u čiju verodostojnost (ne samo umetničku) on veruje… Priča je ograničena na poslednje dane pre Nadeždine smrti, posle zaista čudesnog susreta sa Brankom Popovićem, sa sećanjem na raniji život. A to je pretpostavljalo i traganje po biografskim podacima o njegovom životu.

Tako se romaneskni krug zatvorio...

F-20x14, Str-163, tvrd povez, ćirilica, CENA: 700 din

 
Ljiljana Đurđić: SILVA JUGOSLOVENKA, priče

Silva-Jugoslovenka-smallIZ ŽENSKOG UGLA

„Izmišljanje svetova i ljudi meni ne pomaže”, piše Ljiljana Đurđić, jedan od najjačih glasova savremene srpske proze. U njenoj novoj zbirci od osam priča, dakle, svega nekoliko slika iz života, dominira upravo realistička perspektiva s fokusom na zbilju, bez ulepšavanja. Na zbijenom prostoru u banalnoj kolotečini autorka uspeva da uhvati ono značajno, kako lično tako i univerzalno. Kratka proza pokazuje se kao pogodna forma koja omogućava karakterizaciju likova u oštrim pokretima. Uz dominaciju femininog ugla posmatranja, bilo kroz pripovedanje u ženskom licu, bilo kroz nizanje sudbina različitih junakinja, ova zbirka pristupa svakodnevnim temama istovremeno zabavljajući čitaoca neposrednim, razgovornim jezikom ali i nagnajući ga na razmišljanje povodom teških situacija.

Dok je kontraverzni ljubavni život komunistkinje Silve u inicijalnoj priči „Silva Jugoslovenka” prikazan iz ugla dečaka, a Čapljin u vidu i-mejl prepiske u „Francuskom triju“, o Manji i njenoj incestuoznoj vezi u „Bratskoj ljubavi“ pripoveda prijateljica pri čemu se potenciranjem incidenta posebno naglašava trivijalnost začaranog kruga jednolične egzistencije iz koje nas može pomeriti jedino nekakav eksces, ali tek na trenutak, dok traje šok. Promišljanje o poziciji žene u savremenom društvu precizno oslikavaju priče „Slava i hvala“, gde Mila, medicinska sestra sa težnjom da postane afirmisani pisac, traga za sopstvenim identitetom u moru propisanog besmisla, i „Pasterova 2“ čija junakinja završava u duševnoj bolnici usled procepa ličnosti zbog nesrećnih okolnosti i nametnutih društvenih stega.

Dominantan, maskulin stvaralački princip što, zaokupljen uzvišenim temama, prevazilazi sva opšta mesta našeg okruženja, u priči „Umetnikova zaostavština“ prikazan je kako guši žensku perspektivu koja se nikud ne može maći, zarobljena skulpturama izvajana muškom rukom. Ipak, sučeljavajući se sa najznačajnijim srpskim piscima, autorka u pričama „Pisac u novembru“ i „Pre povratka“ pronalazi sopstveni put fokusirajući se upravo na trivijalnosti koje se prećutkuju ali koje su u životu punom klišea uvek prisutne.

Zbirka „Silva Jugoslovenka“ obiluje narativnim strategijama dok se stvarnost pronalazi u vrcavom jeziku nenametljivog humora. Pažnja se usmerava ka uobičajenim situacijama, uz duboko poznavanje ljudske psihe. Književnost Ljiljane Đurđić izdvaja se osećajem za detalj i hrabrošću da se istaknu čovekove slabosti. A samim tim i stvari nazovu njihovim imenom.

F-20x14, Str-101, tvrd povez, latinica, CENA: 700 din

 
Mirko Demić: ĆUTANJA IZ GORE, roman

Cutanja-iz-gore-smallISTORIJA U SAMOM JEZGRU JEZIKA

Ćutanja iz Gore Mirka Demića prvi su deo petoknjižja u kome slede već objavljene knjige: Molski akordi (2008, 2009, „Andrićeva nagrada“), Ataka na Itaku (2015), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010, nagrada „Dejan Medaković“) i Po(v)ratnički rekvijem (2012).

Petrova gora je glavni junak ove fantazmagorije, kako mitska tako i stvarna, čija se istorija prati od predrimskog i rimskog doba, sve do savremenosti. Raspliću se predanja o njenom postanju i poreklu imena, uz narodnu pesmu o nastanku i nestanku Petrove gore.

Roman pratimo kroz svesti tri pripovedača: Leša Samouka, poslednjeg krajiškog proroka, čiji glas istovremeno i otvara i zatvara ne samo svako poglavlje već i čitavo petoknjižje svojevrsnim „Epilogom koji je na početku“; upraviteljku sanatorijuma, koja progovara u „Prologu, koji je na kraju“; i naratora centralne priče.

U Ćutanjima iz Gore mešaju se beskonačne polemike Adama i Adame, prvih ljudi, glasovi vrhovne sveštenice Kolapljana i rimskog legionara, glasovi ruke i glasovi pepela, ispovesti duša i ispovesti tela, braće i razbraće, političkih protivnika i koalicionih saboraca, svedočanstva patrijarhove glave i patrijarhovog trupa, Nikog i ničega i Nekog i nečega, Duše i tela, Petra i Pavla, večne polemike igumana i kralja...

Dva ugaona stuba ove priče čine dva stvarna i mitska Petra; jedan je Petar Svačić, poslednji hrvatski kralj, po kojem je, prema hrvatskoj verziji, Petrova gora i dobila ime, dok se druga, srpska verzija, za rodonačelnika poziva na kaluđera Petra, tvorca života. Obojici je zajednički grob – Petrova gora.

Miting iz 1990. godine održan na Petrovoj gori,  nije pustio duhove iz boce, već duhove mrtvih iz Gore, nagoveštavajući neizvesnu budućnost živih, što se pokazalo u knjigama koje iza Ćutanja iz Gore slede.

F-20x14, Str-220, tvrd povez, ćirilica, CENA: 800 din.

 
Slobodan Simić: PRIČE IZ KAVEZA, priče

Price-iz-kaveza-smallPRIČE „DOMANOVIĆA NAŠIH DANA”

„Izbor najboljih priča Slobodana Simića pod nazivom 'Priče iz kaveza' predstavlja više od duhovne poslastice za književne sladokusce, ona je i svojevrsna čudesna, uvrnuta ali istinita istorija neverovatnih i apsurdnih zbivanja u Srbiji poslednjih nekoliko decenija (1990 – 2010). Knjigu čine brižljivo i promišljeno odabrane priče iz njegovih četiri do sada objavljenih knjiga, a to su: 'Priče bez pouke' (1995), 'Brod pacova' (1999), 'Nezaštićeni svedok' (2006) i 'Švedski sto' (2011).

Simić uspešno i vešto razotkriva ne samo patologiju našeg društvenog i političkog života, njegovo naličje, a posebno komičnu i rugobnu stranu vlastodržaca, nego, čak i pre svega, raskrinkava onu tamnu stranu našeg kolektivnog, nacionalnog mentaliteta. Pisac nepotkupljivo i nemilosrdno ocrtava mračni temperament Srba, rajinsku, podaničku psihologiju, potuljenost, servilnost prema moćnicima, zatim potkupljivost, iracionalni inat, zavist, pakost, političku ostrašćenost, netoleranciju, sklonost potkazivanju, nepoverljivost…

U nekim od najboljih i najtipičnijih Simićevih priča prevladava fantazmagorični, crni humor, logika apsurda i neumoljiva satira, koja poput malja udara pravo u čelo i deluje kao neka vrsta brutalne šok-terapije, koja bi trebalo da probudi i dovede k sebi omamljenog, sluđenog i anesteziranog čitaoca. Upravo zato što njegove antologijske priče predstavljaju bespoštednu, beskompromisnu i umetnički vrhunsku satiru, Simić je opravdano, po nepodeljenom mišljenju kritike i svojih kolega aforističara, zaslužio laskavu titulu 'Domanovića naših dana'.

Posle čitanja šokantnih, uznemiravajućih, gorkih ali prosvetljujućih i lekovitih Simićevih Priča iz kaveza po svoj prilici nećemo gledati na društvo u kojem živimo i političku zbilju vedrije, ali ćemo zato svakako sagledati svet oko nas i u nama trezvenije, jasnije, dublje i istinitije.”

Žarko Trebješanin

„Simićevo pripovedanje je najbolje i najpotpunije svedočanstvo o Srbiji na kraju 20. i početku 21. veka.”

Aleksandar Čotrić

„Dr Simić ume da u malo reči sažme poruku svojih minijatura, bez ijedne suvišne formulacije, bez imalo patetike i sa lepim smislom za efektnu i književno odnegovanu reč.”

Nikola Milošević

F-20x14, Str-293, tvrd povez, ćirilica, CENA: 1100 din.

 
Vujica Ognjenović: ČOVJEK KOGA SU VOLJELI ANĐELI, roman

Covjek-koga-su-voljeli-andjeli-smallU RAZGOVORU S ANĐELIMA

Pred čitaocem je izuzetna knjiga koja, prateći životnu priču jednog izabranika, prateći tajni mistični bukvar jednog života, pokazuje vertikalu ljudskog trajanja na prostorima Balkana. Obrad, dete sa natprosečnim razumom i duhovnim čulima, poput Manovog Feliksa Krula, probija se kroz život u surovim istorijskim okolnostima. Mistično i misterija života paralelno teku u Crnoj Gori potkraj 19. i prvoj polovini 20. veka.

Iza privida memoarskih spisa, roman Vujice Ognjenovića „Čovjek koga su voljeli anđeli“, pokazuje raznovrsne mogućnosti literarne stvarnosti i igre u njoj. Starac koji je zabeležio kratku povest o svom životu dobija poziciju glavnog junaka i pripovedača, pri čemu postoji i redaktor – potomak koji rukopisu svoga pretka daje obličje umetničke tvorevine i dopunjuje ga napomenama.

„Čovjek koga su voljeli anđeli“ svojevrstan je palimpsest različitih žanrova. Pored (auto)biografskih elemenata, zatičemo i obeležja karakteristična za srednjovekovna žitija, a pojedinačna poglavlja mogla bi se čitati i kao zasebne pripovetke. Čitalac ove knjige, lako se vraća na svoja ključna životna pitanja, ona o Bogu, o onostranima silama, o pojmovima dobra i zla, pred kojima savremeni čovek sve češće uzmiče.

Pratimo čitav Obradov život kao gledanje očima duše. On se već u detinjstvu izdvajao umnošću, znanjem, pameću, dobrotom, pobožnošću i bogougodnim životom. Vođen svojim anđelom čuvarom, Obrad vidi ono što drugi ne vide i čini ono što je za druge nemoguće, ukratko, biva izabranikom neba.

Neobične priče o Mratinjanima, koje daju okvir ovoj životnoj priči, objedinjuje povlašćeni narator kome su se ljudi poveravali i koji je znao i ono što mu nisu ispovedili. Teške sudbine i još teži gresi stvaraju mozaik ljudskog usuda. Ovaj roman slika čovekovu vezu sa onostranim, ali i predočava njegova bestijalnu prirodu kroz brojne bitke i ratove na ovom podneblju.

F-20x14, Str-221, tvrd povez, ćirilica, CENA: 900 din.

 
Đorđe D. Sibinović: POGREŠNO, roman

Pogresno-smallPOSTMODERNISTIČKI „BUNTOVNIK BEZ RAZLOGA”

„Pogrešno!” – moglo bi da stoji kao moto celokupne modernističke literature. Od Ljermontovljevog „Junaka našeg doba” do Sibinovićevog postmodernističkog „buntovnika bez razloga” samo se procesuira ono što je rođenjem moderniteta zauvek uspostavljeno i izgubljeno: čovek, svet, kosmos, Bog...

I taj izgubljeni čovek, i svet, sebe iznova pronalaze u negativnom bildungsnarativu, u promašenom samoosvešćenju srpske proze, u tako posebnom proznom „stilu” ove knjige, koji sebe prevashodno zasniva na sebi samome, a ne, kako smo navikli u savremenoj prozi, na podtekstualnim identitetima. I Dostojevski, i Bulgakov, i „Dnevnik o Čarnojeviću”, i Novi zavet, i sve kulturološke, književnoistorijske i biblijske matrice, političke, društvene i sl. reference, tako prigušeno se skupljaju u Sibinovićev tekst. Autentičnost jedne proze, književnog teksta, ogleda se u tome koliko je autor snažan da se „odupre” očevima naracije.

Đorđe Sibinović je, bez ikakvog napora, ovaj zadatak obavio.

Eruptivno, u na momente nepodnošljivo komplikovanim za svest savremenog čitaoca sintaksičkim i narativnim slapovima (koje bi usvojila kao svoje i „Bašta, pepeo”), u jednoj mislilaca dostojnoj narativizovanoj retorici, u onom „ljudskom u jeziku” (Kant), u kome se skupljaju ose simetrije njegove poezije, esejistike, književnokritičkih elaboracija, njegovih pravno- i književnoteorijskih tekstova, „junaka našega doba” nalazimo tek u jeziku. U tako delikatnom jeziku romana „Pogrešno”, da možemo shvatiti da je taj junak našeg doba tek jezik, iza koga stoji čovek i koji je sa njim već nestao. Da li je i to pogrešno? Da li postoji književnost koja to nije? Đorđe Sibinović nam je svoj odgovor već dao, a Niče nam je odavno dobacio: „Nama treba veliki stil!”

Sve je, dakle, pogrešno i u svojoj pogrešnosti veliko, i zato ovaj roman, zato ljudskost, zato čovek može konačno da se raspadne do kraja i da bude sačuvan u svom velikom porazu. Po cenu da je i to ono jedino i konačno Pogrešno. A tako delikatna veza sa „Romanom o Londonu” i „Majstorom i Margaritom”, zapravo sa đavolom koji nas pripoveda, samo nas može uveriti u suprotno: i po cenu smrti, čovek je preživeo. Zato ni đavo više ne zna „šta će se sutra dogoditi. Šta će sutra biti pogrešno”.

Čovek zna. Zato roman „Pogrešno”.

Dragan Bošković

F-20x14, Str-203, tvrd povez, ćirilica, CENA: 800 din.

 
Đorđe Pisarev: I NOĆ SE UVUKLA U NJEGOVO SRCE, roman

I-noc-se-uvukla-u-njegovo-srce-smallŽIVOT U PARALELNOM SVETU

„Šta se dešava kada dva psihijatra iz dva različita sveta, od kojih jedan ne postoji, započnu dopisivanje?

Pred čitaocem se otkriva svet paralelnih stvarnosti Graba, junaka novog romana Đorđa Pisareva, koji može biti jedan od pravih modela i za čitaočevo putovanje ezoterijskim prostorima, realitetima fantastike i fantastikom, što da ne, ‘realiteta’.

Živeći u dva života, u tzv. ‘realnom vremenu’ usred stvarnog Novog Sada i u alternativnoj stvarnosti Parka, ovaj Grab pred nas, u višestruko ukodiranoj metafori ‘parkovskog’ sveta, iznosi iskustva tragača za zemaljskim i za duhovnim blagom, i kreće na darvinovsko putovanje brodom naziva PraBigl ka Galapagosu, ka čudesima reči i slova, tajanstvene tačke i lebdeće kule...

Prostor putovanja, i kroz prostornost i kroz vreme, kroz svet ličnih fantazmi i kroz ono što čini Biblioteka, alternativni svet iz Knjiga, jeste žižna tačka ovog romana, sasvim nelinearno rasklopljenog na povesti i pisma, pesme i hronike, u kodu rečnika, moguće lične književne istorije, te kataloga njenih tema postupaka i uvida. U sveopštoj maskaradi – pratimo stihove maskirane u prozu, prozu u rečničku formu, a rečenice katkad u priče. Iznad povesti, lebdi esejizacija.

Zreli postmodernizam Đorđa Pisareva pokazuje nam da je roman centar sveta, ezoterično mesto, brana hipervulgarnoj svakodnevici. Produbljujući svoju poetičku poziciju da literatura poput vremena i mesta zbivanja, ima jednako pravo da odredi poziciju pripovedanja, on, kroz mogućnost da se živi paralelan život, da se postave pitanja o njegovim granicama i mogućim alternativama, da se kroz različite kombinacije mikro i makro sveta, vidljivog i onog prepunog informacija o nevidljivom i mogućem, dođe do novog uvida u stvarnost, ispisuje jednu od surovo istinitih priča našeg vremena.

Nenad Šaponja

2015; 1. izdanje; ; F-20×14; S-218; tvrd povez; latinica; CENA 900 din

 
Miodrag Kajtez: PORNO VEŽBE, roman

Porno-vezbe-smallJEZIK SVEOPŠTEG PODRAZUMEVANJA

Podrazumevajući da su sve priče već odavno ispričane, Miodrag Kajtez se i u svom trećem romanu, bavi uobličavanjem proznog eksperimenta u odnosu na tradicionalan realistički horizont očekivanja.

Za razliku od aktuelnih trendova u savremenoj srpskoj prozi, usredsređenih ili na ogoljeni, vulgarni realitet ili na tematizovanje samog postupka pripovedanja, pozicije pripovedača i proširenje samosvesti teksta, Kajtez identitet svoje proze tra`i u prostorima tzv. ²jezičkog narcizma².

Insistirajući na intonativnom u tekstu, za šta je fabula tek fasada, dakle,  na zvukovima i značenjima jezika koji je, ustvari, glavni junak, pisac gradi pripovednu strukturu kroz sasvim radikalnu realizaciju zahteva da se tekst ogleda sam u sebi.

Nadnoseći se uveličavajućim staklom percepcije svakodnevnih banalnosti nad svet pojavnog, on, u ironijskim ramovima sveopšteg podrazumevanja, gradi eksperiment sa proznim smislom koji je pomeren u samu ravan saopštavanja, izmešten iz događajnosti. – Nenad Šaponja

I izd.; roman ; 2015; F-20×14; S-133 , tvrd povez; ; latinica; cena 800 din

 
Miodrag Kajtez: IZLOŽBA, roman

Izlozba-smallSITUACIONA LOGIKA JEDNE ZGRADE

Novi roman Miodraga Kajteza eksplicitna je priča o morfologiji smrti. Likovi kao da su sa one strane zivota. Sa druge strane, sam tekst romana je zarazno zabavan, naročito za književne sladokusce, humor, iako nenametljiv, ponekad je urnebesan.

Situaciona logika jedne zgrade, koja se od sopstvene entropije brani žrtvujući svoje stanare, u centru je opsesivnih krugova ovog romana. Iza krimi zapleta, duboko zaronjenog u ironiju i parodiju, u čitave talase referenci spram građevine svetske književnosti, stoji priča o nekoliko opsesivnih motiva ljudske sudbine.

Ironijski se poigravajući sa predznacima magijskih obreda i rituala prosveljenih kroz prepoznatljivu svakodnevicu današnjice, kroz dramaturški suverenu igru sa klimaksom i antiklimaksom same povesti, pisac nas vodi do poslednjih pitanja o slici koju naša svest prenosi iz svojih prostora u neka, sasvim druga, prostranstva.

Izložba Miodraga Kajteza roman je visoke artificijelnosti i vrhunske pripovedačke umešnosti. Granica između stvarnog i nadrealnog, smehovnog i grotesknog, čudnovatog i svakodnevnog narušena je. Radnja se odvija u urbanoj sredini, prateći mikroskopski svedene epizode iz života čitave galerije likova. Ipak, junaci ovog romana kao neobični nosioci onostranih obeležja uvek su samo na korak od sveta mrtvih.

Čitalac je ulovljen u književni međuprostor po kojem tumara u potrazi za mitskim predznacima u kolotečini stanovnika trospratne zgradice. Osećaj sveprisutnosti svevidećeg oka kamere ovom romanu daje posebnu notu verodostojnosti, pri čemu se suština da naslutiti posmatranjem stvari iz različitih kadrova.

Miodrag Kajtez (1962) jedan je od najosobenijih srpskih pisaca srednje generacije. Kajtez je uneo sasvim nove i neočekivane tonove u savremenu srpsku prozu, a u kritici je primećen kao „srpski Džojs”. Njegovi romani Sveta porodica, Porno vežbe i Antniluftnost, stilski besprekorni, nude krajnje neobičnu i književno provokativnu viziju sveta.

I izd.; roman ; 2015; F-20×14; S-174, tvrd povez; ; latinica; cena 800 din

 
Mirko Demić: ATAKA NA ITAKU, roman

Ataka-na-Itaku-small„ВИКИЛИКС ПРОЗА“ О НАЈНОВИЈИМ РАТОВИМА

„Укупан скор сваког рата изражава се 0 : 0. Победницима припада велика нула. Пораженима она мања. Оне две тачке између тих нула – моје су слепе очи!“ – подразумева неко од бројних наративних лица ове књиге, замишљене као савремени пандан Крлежиног Хрватског бога Марса, који у конкретном случају обрађује на различите начине стварност недавног рата у Хрватској и представља део замишеног ауторовог петокњижја о судбини Срба из Хрватске, од којих су до сад штампана три (Молски акорди, Трезвењаци на пијаној лађи и По(в)ратнички реквијем).

Пародична и бурлескна, ова проза доноси антимиларизам без тенденције, баца ново светло на риваство Комшилије и Сусједстана, прича о о Заумљу и Заумљанима, као последицама и жртвама мегаломаније сваке врсте.

Истовремено, у овој књизи траје и сталан дијалог са антиратном литературом, како нашом тако и светском. Сресћемо историјске личности, антиратни писци (попут Хашека и Бирса), али и њихове јунаци ( Швејка, једногодишњег добровољца Марека, или поручника Југовића). Наставља се дијалог са Крлежином литературом, започет у Демићевом роману  Трезвењаци на пијаној лађи.

Књигу Атака на Итаку сачињавају пет дужих приповедака (Атака на Итаку, (Б)рат наш насушни, Пресретнуте депеше Амброзија Хапсанж-Бирса, Швејк на одсуству, Сусједстабско-комшилијски гамбит ) уоквирених пролошком и епилошком причом. Насловна приповетка Атака на Итаку која описује „јунаштва“ легендарног митског јунака Одисеја, из уста два споредна јунака Одисеје – свирача Фемија и пса Аргуса. Њихова прича се разликује од оне званичне, наликујући на историју аутодеструкције, што сваки рат својој суштини и јесте.

Приповетке књиге „Атака на Итаку“  иако тематизују последње ратове у нашем окружењу, говоре суверено и о бившим и будућим ратовима, било где да се воде. У поднаслову су означене Шпенглеровом синтагмом, као – „комедије бурлескне бесмислености“, наговештавајући необичне згоде и неочекиване обрте, оне уставри  наговештавају штошта од онога што се одвија изнад и испод онога што је ратна појавност.

2015; 1. izdanje;  F-20×14; S-201, tvrd povez; ; ćiriilca; CENA 800,00 din.

 
Petar Milošević: MI ŽE SENTANDREJCI, roman

Mi-ze-Sentandrejci-smallSENTANDREJSKA RAZGLEDNICA

Granice srpskog romana, očito se ne poklapaju sa državnim međama. One umnogome prate i tragove puteva srpske dijaspore. Iz jedne od najstarijih, one u Mađarskoj, poslednjih godina nam stižu romani budimpeštanskog pesnika, esejiste i pripovedača Petra Miloševića (1952).

Nakon izuzetnog uspeha romana Tinja Kalaz (2013), priče o pojavi Koštane Borisava Stankovića među Srbima u Mađarskoj, te hipi ljubavne priče, naknadno iščitane u perspektivi postkomunističkih vremena, iz romana London, Pomaz (1994,2014), pred nama je ponovo i Miloševićev drugi roman Mi že Sentandrejci objavljen 1997.godine.

Radnja ove knjige, }porodičnog rikvercromana}, traje unazad od (tada buduće) 2014.godine, vremena kada poslednji sentandrejski Srbin stiže na nebo, pa do dvadesetih godina 20. veka, i predstavlja sažetu noviju istoriju Srba iz Ma|arske viđenu kroz optiku jednog individualnog životnog puta.

Glavni junak, upravo taj }poslednji Srbin}, tj Srpkinja, Glavata Nata, starateljka sentandrejskog Muzeja ikona, u usporenom ritmu svog života i života svoje porodice, dotiče se svih ključnih momenata vezanih za ovovekovno trajanje te srpske dijaspore - velike seobu nazad, u Srbuju, dvadesetih godina, progona srpske manjine iz 1948., trajanja tamošnjeg Južnoslovenskog saveza, čiji se rastur poklapa sa raspadom bivše Jugoslavije, te postepenog i definitivnog fizičkog nestanka sentandrejskih Srba.

Pozicija pripadnika tog naroda, onih koji sada žive sa dva jezika, dva imena i dvostrukim mislima, u }tuđini} koja im predstavlja domovinu više od trista godina, po mnogočemu je određena njihovom posebnom običajnošću. Iza njihovog jezika, etnografski reprodukovanog u romanu, a koji za ovdašnjeg čitaoca predstavlja nekakav }arheološki} dijalekat, krije se i komičnost jednog odsanjanog nacionalnog sna. Samo mesto dešavanja, Sentandreja, vekovima se zatvarajući poput školjke, svoje istinsko postojanje, tako, otkriva isključivo u prošlosti.

Oni koji pevaju lokalnu hinmu iz naslova knjige (}Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta}), jesu oni kojih više nema, oni koji su poslednje dane živeli sa maglovitim sećanjima na stari zavičaj kao na obećanu zemlju. Za njih, kao uostalom i za sve Srbe, varoš Sentandreja se neprimetno pretvorila u razglednicu. Njihova sudbina, ovako viđena, postaje za sve nas metafora koja opominje.

Nenad  Šaponja

2015; 1. izdanje;  F-20×14; S-164, tvrd povez; ; latinilca; CENA 700,00 din.

 
Milisav Savić: LA SANS PAREILLE : LJUBAVNI ROMAN S DODACIMA, roman

LA-SANS-PAREILLE-smallРОМАН О МЕТАМОРФОЗАМА

Трагом упозорења да је “свет зло и опасно место“ и да нас „једино прерушавање може спасти од злих грабљивица које нас вребају“ Милисав Савић нас води кроз дубинске рукавце необичне љубавне приче која се дешава током једног мистичног пролећног путовања Тосканом, а уствари у позадини југословенских ратова деведесетих.

Знајући да „једино измишљени свет поседује неки смисао“, Савић нам полагано расветљава тајанствена места своје јунакиње, неупоредиве и шашаве, и јунака, вишеструко прерушеног, попут самог писца.

Његов јунак, млади сликар Хасан, избеглица из Београда, који попут Казанове “у свакој жени види једну, а у једној све“, у Фиренци почетком деведесетих доживљава судбинску љубав, а већ крајем деведесетих, принудно мобилисан, нестаје током рата на Косову, под будним оком трговаца органима.

Попут неког данашњег српског Декамерона, виђеног кроз приче, снове, писма, есеје, коментаре, фусноте и друге белешке уоквирене бројем десет, Савићев роман је исписан у различитим приповедачким регистрима, као слагалица фикције и факата, литерарног доживљаја и историјског мапирања привида света, као дубинска прича о нашем, управо минулом , времену.

Мистерији љубави и мистерији путовања, пропуштеној кроз призму уметности ренесансног човека супротстављен је контекст наше сурове историје у којој се дешавају беспотребни ратови и нужна  избеглиштва. На сличан начин на који је Савићев роман Хлеб и страх, исписан пре четврт века, био литерарни епитаф за комунистичку Југославију, тако и овај роман, сасвим капиларно, индивидуално и колективно, заклапа слику ратних деведесетих.

Ненад Шапоња

#

La Sans Pareille. Тако су звали Симонету Веспучи. У значењу: неупоредива, без премца, најлепша. Наслов романа алудира на главну причу, необичну, несвакидашњу, собмнабулну. Па и донекле на главну јунакињу, не неупоредиву као лепотицу већ по својој стварној или измишљеној биографији. 

#

Милисав Савић (Рашка, 1945), писац овог романа. Присутан у њему и више од писца, углавном прерушен. Уосталом, све аутобиографске белешке су такве: са циљем да се писац читаоцима представи у што бољем и лепшем светлу. Дете је Титове, комунистичке генерације. Двоумио се дуго чему да да предност: писању или живљењу.  Критичари кажу да се из књиге у књиге мењао. Прерушавао, рекао би он. Свашта радио у животу. Опет из жеље и потребе за прерушавањем.

2015; 1. izdanje;  F-20×14; S-258, tvrd povez; ; ćiriilca; CENA 900,00 din.

 
Milisav Savić: MALI GLOSAR KREATIVNOG PISANJA

СавMali-glosar-smallић је савременик који је давно схватио да циљ више није реално приказивање стварности света у коме обитавамо јер се постмодерни човек заситио подражавања голе реалности. Свет литературе у добрим књигама, какве јесу Савићеве, није више настањен само добро пресликаним моделима познатим из јаве, него га чине аутохтони јунаци - и теме - који обитавају у посебном временском и просторном континууму, паралелном свету из сна Приче, који има тежину и интегритет једнак стварности у којој живимо ми, обични јунаци овог нашег обичног живота.

Савић, писац Малог глосара креативног писања”, једном већ означен као иноватор у већ традиционалном, доказао је, не само давно  “Хлебом и страхом”, романом с правом овенчаним Ниновом наградом,  све заблуде оних који су сматрали да је постмодернизам једноставан стилски правац који се немилосрдно подсмева вредносним плодовима времена која су нам претходила. Ништа, ипак, као и увек, није било утврђено и непорециво се ради о доминантном начину деловања и мишљења  друге половине двадесетог века, али и ових наших првих деценија почетка новог миленијума, који запањује разноврсношћу комбинаторике и претапања мотива, различитих уметности, жанрова...

Са књигом која је и збирка дајџест аутопоетичких есеја, али и упуство за писање “за почетнике” – и он је, годинама раније, баш као својевремено и Данило Киш, давао експлицитне савете како и шта писати – Савић се прикључио пионирима Писаца уyбеника за креативно писање и тиме помогао како писцима – почетницима, тако и и сопственом прозном опусу који је новим, педагошким елементима, стекао нове квалитете, тј. ширину.

Ђорђе Писарев

2015; 1. izdanje;  F-20×14; S-111, tvrd povez; ; ćiriilca; ; CENA 700,00 din.

 
<< Start < Prev 1 2 3 4 Next > End >>

Page 1 of 4
Dobra proza jeste, najčešće, ono sočivno mesto, kroz koje se najdublje raščitava stvarnost jedne kulturne i društvene zajednice. Biblioteka KALENDAR predstavlja prozne knjige savremenih srpskih pisaca.
RocketTheme Joomla Templates